Manastir osnovan u slavu Svetog Stefana
Tek koji kilometar udaljen od nekadašnje granice sa Turskom, manastir je do oslobođenja Srba 1912. godine imao stratešku i misionarsku ulogu. Početkom 20. veka u njemu je osnovana
Vredno sestrinstvo
Sestrinstvo manastira Svetog Stefana se bavi ikonopisom, gde se neguje vizantijska tradicija jajčane tehnike, naučena u Grčkoj. Monahinje se bave i prevođenjem i izdavanjem dela starca Pajsija Svetogorca. Aktivne su stolarska i duborezačka radionica, a neguje se i tradicija vizantijskog pojanja.
Psaltirska bogoslovija u kojoj se školovalo četrdesetak sveštenika. Iz jedne od mnogih svešteničkih porodica u ovom kraju potekao je i jedan od najvećih srpskih bogoslova, arhimandrit Justin (Popović).
Tridesetih godina 20. veka u ovoj svetinji utočište je našao belogardejski kapetan Nikolaj Sofronjicki, koji se desetak godina sa ljubavlju starao o manastiru. Manastir je tada imao veliko imanje i šumu. Govorilo se da je svaka treća brazda bila njegova, ili, kako je često moglo da se čuje od meštana: "Manastir je bio treći brat na selo!" Tokom Drugog svetskog rata, manastirski konak su zapalili Bugari.
Po završetku rata, Nikolaj se vratio u Rusiju, a imanje je smanjeno novim zakonima. Pošto je zapusteo posle rata, manastir Gornje Žapsko je čekao sve do početka 90-ih godina, kada je doneta odluka o obnavljanju crkve i manastirskog konaka. Već početkom 1994. godine, doselilo se mlado sestrinstvo na čelu sa igumanijom Jefremijom. Sada ovde živi 14 sestara, koje se trude da ovaj mali, ali lep manastir očuvaju.