Zavadila nas kafanska obećanja!

V. Sekulić

Predrag Ivanović, predsednik Saveza ratnih vojnih invalida Srbije

Udruženja ratnih vojnih invalida nikada razjedinjenija, zašto?
- Godinama su, zaslugom politike, novcem i sitnim ustupcima, kupovani neki funkcioneri udruženja, a kada slomiš pogaču, više je niko ne sastavi. Tako je i sa slogom naših udruženja.

Zašto se Vaš Savez nije priključio protestu?
- Zato što je taj protest organizovan iz ličnih interesa pojedinaca, a pod maskom borbe za prava. Do juče su ti isti organizatori protesta delili oficirske sablje i zlatne plakete resornom ministru, zdušno podržavali narct novog zakona, a onda se preko noći predomislili.

Zna li se barem koliko je tih "frakcija"?
- To ne znam, ali ja ih delim na poltrone koji su zbog lične koristi spremni na ustupke na štetu cele naše populacije i na bundžije koji nisu dobili obećavano po kafanama. Srećom, veći broj su pošteni i časni ljudi koji se iskreno bore za naša prava. E sad, što se oni ne čuju od poltrona i bundžija ili što se država pravi da ih ne čuje, već je drugo pitanje.

Hoće li zaista novim zakonom biti ozvaničena opšta revizija rešenja o invalidnosti?
- I to je napumpana priča zato što je takva revizija sumnjivih rešenja moguća i po sadašnjem zakonu. Savez smatra da zakoni treba da se sprovode, pa čak, ukoliko je potrebno da se u to uključe policija i tužilaštvo. Jednom za svagda treba da se završi priča da među našom populacijom ima onih kojima ne pripada status RVI. To je potrebno najviše zbog nas samih, jer nas vređaju priče da dobijamo nešto što nam ne pripada.

Čini se da ste zadovoljni predloženim Zakonom?
- Naprotiv. Tražili smo da se nacrt tog zakona povuče jer krši ustavom zagarantovana prava, a pri tome predlagač, kao zmija noge, krije ko su stručnjaci iz radne grupe koja ga je sastavljala. Izgleda da su ga pisali "stručni" obućari ili električari, pošto je suština svakog novog zakona da bude bolji po korisnike od prethodnog, a ne suprotno.

Zar nije najpametnije da Srbija prepiše hrvatski zakon o RVI?
- Ukoliko to učini onda bi to podrazumevalo da poštujemo naše poginule i ranjene ratnike, generale, njihove porodice. Čemu treba da se nadamo kad smo se jedne Milunke Savić setili tek posle 100 godina. Na stranu Hrvatska, Srbija bi trebalo da se ugleda, ako ne na evropske države, onda barem na zemlje iz okruženja.