Ono naše, što nekad bejaše: Srpski monopolista sa Dunava
Odatle je 1827. postao dumendžibaša, starešina kormilara, pa je upoznao sve tajne prometa na Dunavu. Tih godina je zbog regulacije Dunava potopljena ada sa njegovim rodnim Porečom, a naredbom kneza Miloša, na obali reke osnovan je novi grad, Milanovac.
Posle sultanovog Hatišerifa o samostalnosti Srbije, 1833. godine je Miloševa kneževina dobila na upravu Đerdap i Krajinu. Promet robom je porastao, a stanovništvo se množilo, pa su se pojavile i nove potrebe, naročito za solju. Miloš je Miši Anastasijeviću dodelio zvanje dunavskog kapetana. To je bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim privilegijama. Vešti preduzetnik ih je iskoristio tako da je stekao monopol u prometu solju iz Vlaške i Moldavije. Sve do abdikacije kneza Miloša 1839, oprezni Anastasijević se nije razmetao bogatstvom i poslovnim uspesima.
Vuku samo pozajmica
Pomagao je Miša Anastasijević mnogim piscima da objavljuju knjige, osim jednom - velikom jezičkom i književnom reformatoru Vuku Karadžiću. Njemu je novac samo pozajmljivao. Postao je doživotni predsednik i finansijer prvog Beogradskog čitališta.
Kada je, kao vodeći trgovac solju, zakupio i monopol na uvoz soli iz Austrije, postao je vlasnik čitave trgovine ovom dragocenom robom na jugoistoku Evrope. Stvorio je prvu srpsku multinacionalnu kompaniju koja je zapošljavala 10.000 ljudi, imala 23 ispostave na Savi i Dunavu i preko 70 brodova. Imao je i devet spahiluka u Vlaškoj.
Glavna kancelarija mu je bila u Bukureštu, a uprava u Beogradu. Koliko su vredela kapetan Mišina imanja i koliko je zarađivao, danas je nemoguće proceniti, ali se zna da je on davao zajmove mnogima, pa i samoj Moldaviji. Od 1842. uspostavio je prijateljstvo sa novim srpskim vladarom Aleksandrom Karađorđevićem. Priređivao je balove i večere u čast njegove žene, knjeginje Perside, za više od stotinu zvanica, zakupljivao parobrod za izlete dvorske svite po Dunavu. Ali, Anastasijević nije bio galantan samo prema dvoru.
Postao je veliki dobrotvor koji je novac delio kapom i šakom. Spasavao je trgovce od propasti, svom prijatelju Iliji Garašaninu oprostio je ogroman dug, a najviše je ulagao u prosvetu. Na spahiluku Kležani u Vlaškoj osnovao je škole za mušku i za žensku decu koje je besplatno pohađalo 162 đaka Rumuna, Srba i Bugara. Prilagao je i za Narodno pozorište, za crkve, škole i siromašne kao što niko nikada pre njega nije činio.