Moja deca su bolesna, gladna i bosa!

Bojan je iz rodne kuće u selu Zlatari kod Prištine proteran 1999. godine, otac mu kidnapovan, da bi se posle otkrilo da je ubijen. Ovu rasutu porodicu obradovalo je rešenje države Srbije, jer su već zaboravili kako je to imati dom, ali neki nehumani meštani ušli su pre njih u njihovu kuću i koristili je kao svoju vikendicu?! Prognanici su za to vreme godinama stanovali u dva kontejnera sa šestoro dece, gledajući izdaleka tuđince kako se baškare na njihovom posedu. Konačno su početkom ove godine ušli u svojih 54 kvadrata, ali tada su nastali novi problemi.

- Morali smo sami da platimo priključak za struju i vodu, jer nismo mogli dopustiti da nam deca žive u mraku. Dovoljno je to što nam je najstarije dete 18-godišnja ćerka Dragana slepa i oduzeta, dosad je pet puta operisana od tumora na mozgu i trideset puta zračena u bolnici. A gde su potrebe ostalih mališana: Lazara (16), Nemanje (13), Jovane (7), i četvorogodišnje Jelene, dečji dodatak od 160 evra, pomoć koju dobijamo, ne može ni da ih nahrani. Naša deca su na žalost bolesna, gladna i bosa. Nije me stid to da kažem, nije nas stid da zamolimo dobre ljude da pomognu mojoj deci, da bar u Novu godinu uđemo siti i obučeni. Potrebni su nam hrana, sredstva za higijenu, pribor za školu, odeća i obuća: brojevi cipela su 46, 43, 38, 34, 32 i 30. Hvala unapred svim plemenitim ljudima, oni su nas i do sada održali u životu - poručila je u telefonskom razgovoru naša štićenica za koju smo mislili da je dobitkom nove kuće rešila i druge probleme.