Ruski plan za kolonizaciju Meseca

Kada je direktor ruske kosmičke agencije "Roskomos" Vladimir Popovkin izneo plan Rusije za osvajanje Meseca do 2030. godine, niko nije mogao da ostane ravnodušan, kako zbog ambicioznih tehnoloških aspekata projekta, tako i zbog njegove finansijske strane.

Vrednost desetogodišnjih priprema i slanja prve grupe ekspedicija na Mesec trebalo bi da iznosi oko 500 milijardi rubalja (17 milijardi dolara). Važeći godišnji budžet "Roskosmosa" ne prelazi 120 milijardi rubalja (4 milijarde dolara), što znači da bi u cilju realizacije "Mesečevog programa" morao da se poveća za skoro 50 odsto.

Štaviše, ukoliko bude usvojen program "opsežnih istraživanja Meseca" koji podrazumeva osnivanje trajne baze na Zemljinom satelitu, budžet agencije moraće da se uveća najmanje šest puta.

Toliko povećanje troškova zahteva veoma ozbiljno obrazloženje: kakvu korist može imati Rusija od povratka na Mesec?

Spuštanje posade na Mesec samo po sebi nikome nije potrebno. Prošlo je više od 40 godina otkako su to uradili Amerikanci, pa danas to teško može biti dovoljan razlog za izdvajanje tako velike sume iz državne kase. Osim toga, naučni program istraživanja Meseca danas u potpunosti opslužuju bespilotni aparati raznih zemalja. U toj oblasti i Rusija ima svoje projekte - sredinom ove decenije planira se lansiranje aparata "Luna-Glob" i "Luna-Resurs". Jedan od rezultata ovih misija treba da bude povratak na Zemlju kapsule sa "vlažnim" uzorcima tla iz polarnih oblasti Meseca.

Sa Meseca na Mars

Dopremanje pomenutih uzoraka tla na Zemlju može da posluži kao podsticaj za razvoj ozbiljnijeg programa. Već je dokazano da u polarnim oblastima Meseca postoje velike količine leda, što znatno olakšava potencijalno instaliranje trajne baze na ovom nebeskom telu. Iako nema atmosferu, Mesec može da snabdeva bazu kiseonikom koji se u hemijski vezanom stanju nalazi u Mesečevom tlu, gde njegova koncentracija dostiže 40 odsto. Ova okolnost umanjuje troškove "Mesečevog programa" toliko da više nisu nedostižni, nego "samo" veoma visoki.

Jedan od argumenata u korist baze na Mesecu jeste i mogućnost da ona postane odskočna daska za let na Crvenu planetu. Manja gravitacija na Mesecu znatno bi olakšala start teškog broda koji bi mogao tako daleko (do Marsa i nazad) da nosi relativno veliku ekspediciju (6-7 ljudi) i svu neophodnu opremu. Postojanje trajne baze omogućilo bi stvaranje svojevrsnog "kosmičkog brodogradilišta" na Mesecu, gde bi takav brod bio montiran od blokova dopremljenih sa Zemlje. Ekspedicija bi mogla da se vrati na Mesec, a zatim na Zemlju drugim brodom koji bi čekao u Mesečevoj bazi. Pored ove moguća je i druga primena Mesečeve baze. Mesečevo tle u velikim količinama (u odnosu na Zemlju) sadrži izotop helijuma, helijum-3.

Smatra se da je fuziona nuklearna reakcija između helijuma-3 i deuterijuma perspektivna zamena za reakciju između deuterijuma i tricijuma (dva izotopa vodonika). Ova druga je dobro poznata naučnicima i koristi se u termonuklearnim procesima. Termonuklearna energetika budućnosti može se zasnivati na velikim mogućnostima helijuma-3.

Ako energetičarima zaista pođe za rukom da naprave prodor u oblasti termonuklearnih reakcija, Mesec može postati praktično beskonačni rudnik energenata za čovečanstvo, i tada njegovo osvajanje neće više biti samo potreba apstraktne nauke, nego sasvim konkretan ekonomski zadatak koji će se rešavati uz pomoć sredstava najvećih energetskih korporacija.