Mitropolit krvavih ruku

Fanarioti su od Prvog srpskog ustanka zauzimali episkopske stolice u Srbiji. Ali, većina ne samo što je bila ravnodušna prema borbi raje za oslobođenje, nego su često držali stranu Turcima.

Po zlu je naročito zapamćen beogradski mitropolit Leontije Lambrović. Na najviše mesto na tadašnjoj crkvenoj lestvici došao je uprljavši se krvlju sopstvenog dobrotvora, učitelja i prethodnika Metodija.

Iz straha za život, doprineo je ubistvu Hadži Mustafa-paše, i time pomogao da na vlast dođu dahije, koje su u Beogradskom pašaluku zavele nezapamćenu strahovladu.

Da bi im dokazao odanost, Leontije je na prevaru dozvao u Beograd čuvenog ustaničkog arhimandrita manastira Bogovađe Hadži Ruvima, koga je potom dahija Kučuk Alija bacio u tamnicu, stavio na strašne muke i potom pogubio.

Tek pošto je 1804. izgubio moćnog zaštitnika, mitropolit je pobegao u srpski štab, ali sa Srbima nije ostao, nego je otišao u Carigrad. Tamo se povezao sa portom, što je izazvalo veliko podozrenje srpskih starešina.

Jedan ustanički hroničar je o Leontiju Lambroviću zapisao: "Tajno, dosta verno uznalismo: on je preko Nemačke između nas Turcima u gradove pisao, a posle iz Carigrada od divana turskoga pisma primio i u narod starao se posejati da se ne bijemo protiv Turaka".

Leontije se 1806. vratio u Beograd. Pošto je ocenio da se ratna sreća okrenula Srbima, stao je uz njih, računajući da će mu se to dobro isplatiti. Međutim, Karađorđe je znao da ima posla sa izdajnikom i starim saradnikom dahija i nije hteo da ga trpi pored sebe, nego ga je uputio u Smederevo, gde se nalazio Sovjet, srpska vlada.

Prota Mateja Nenadović svedoči da je vožd mrzeo Leontija kao najgoreg Turčina "za taj uzrok sto su sve četiri dahije poslali među Srbe vladiku i došao je u vojsku i Srbe savetovao da se prođu bune, no da se agama pokore".