Koreča: Đoković u 2016. kreće od nule, rivali mogu da ga stignu

Španac je dvostruki finalista Rolan Garosa, u karijeri je osvojio 17 titula, uključujući i Završni turnir 1998. godine, a posle karijere bio je trener Endija Mareja od 2008. do 2011. godine.

U tekstu za portal "The Tennis Base" Koreča je pisao o tome zašto se Beker i Đoković tako dobro slažu, o tome šta ga je najviše impresioniralo kod Novaka ove sezone, kao i zašto misli da je srpski teniser postao “neuništiv“.

Tekst Aleksa Koreče prenosimo vam u celosti: 

Analizirajući sjajnu sezonu Novaka Đokovića, imam jedan poseban osećaj. Našao je emotivnu stabilnost i ona je zaslužna za te rezultate. Nije to odjednom, tražio je i godinama jurio tu stabilnost. 

Po mom mišljenju, ulazak Borisa Bekera u tim bio je prilično šokantan, a i izazvao je brojne komentare, naročito u početku. Posle ovih uspeha rekao bih da je Nemac bio pun pogodak i da su se njih dvojica zaista identifikovali jedan sa drugim. Oni su dvojica velikih igrača, neobični i jedinstveni, a na neki način Beker je Đokovićeva senka. Kažem to u pozitivnom kontekstu i sa svim poštovanjem na ovom svetu. 

Obojica vole spektakl, šou, sve ono što se dešava mimo tenisa, vole da budu zvezde. Novak oseća veliku podršku Bekera, pogotovo u nečemu što je veoma važno za takvog sportistu - kako nositi tu slavu, živeti s uspehom i izboriti se sa svim izazovima. Boris mu pomaže da uživa i uči ga da se bori sa svim teškoćama koje se dogode kada napraviš "bum" i postaneš globalno poznat.

Ove sezone Đoković je pokazao da može da bude ne samo jedan od najboljih u istoriji, već i najbolji. Otkad je osvojio desetu Grend slem titulu, veruje da može da dostigne najveće. Počeo je godinu u dobroj formi, ali trebalo je da prođu nedelje i meseci da shvati koliko fenomenalno u stvari igra. Po mom mišljenju, on je postao neuništiv igrač, zbog načina na koji se kreće, zato što zna da kombinuje agresivnu igru sa defanzivom. Mobilan je, ima neograničenu ambiciju i ono što je vitalan faktor iznad svega, a to je mir koji ranije nije imao. 

To ne pokazuju samo njegovi rezultati, već i njegovi gestovi, mimika, način na koji se ponaša na terenu. Sada je teško prepoznati po tome da li vodi ili gubi, da li je 2:1 u prvom setu ili 5:5 u petom setu Grend slem finala. Našao je unutruašnji mir koji imaš samo onda kada tačno i jasno znaš šta želiš. To je ono što me je najviše impresioniralo kod njega. 

Naučio je kako sistem funkcioniše i nastavlja sa svojom rutinom nezavisno od toga da li je dobio ili izgubio poen. Ne uzbuđuje se previše, a slavi kad treba da se slavi. Ne troši bespotrebno energiju i sada je čak uzdržano proslavio i Grend slem titule. Odaje utisak kao da je njegov posao tek počeo, kao da je na početku karijere. 

Njegovi gestovi nisu gestovi velike radosti. Stavlja kamen po kamen na putu do svog krajnjeg cilja. Neće to reći javno, ali siguran sam da je njegov cilj da bude broj jedan u istoriji. Pozitivno za njegove rivale jeste što se u 2016. godini kreće od nule i što mogu da ga stignu.