Kad starost zaplače od silne nemoći...

Nenajavljeno, jer drugog načina nema, reporter "Vesti" je i ovog puta naišao na zakatančena vrata doma starice .Živke te mu ništa drugo nije preostalo nego da sedeći na stepenicama kuće sačeka baku onoliko koliko bude potrebno.

Tek u neko doba dana iz obližnjeg šumarka začuo se nečiji plač pun nemoći... Idući za zvukom koji je dopirao iz šume zatekli smo staricu kako bespomoćno sedi pored ručnih kolica natovarenih granjem.

- Evo, dovde sam dogurala kolica i više ni korak ne mogu da pružim. Od muke, ne samo sada, zaplačem iz sveg glasa jer mi se čini da mi je lakše kada se isplačem. No, niti me ko čuje, niti imam koga da mi pomogne, osim eto slučajno sada vas koji prevaliste toliki put kako bi me posetili i doneli pomoć koja mi mnogo znači. Moram da sakupljam granje po šumi jer je zima na pragu i samo je pitanje dana kada će da padne sneg, a kako je živeti u hladnoj kući, to samo ja znam. Do prošle zime sam imala drva koje ste mi vi kupili još pre dve godine, ali potrošilo se, te svakog dana doteram po jedna kolica panjeva - objašnjava kroz suze starica Živka polagano koračajući pored reportera koji je, naravno, preuzeo njen posao.

A u kući u kojoj živi starica Živka Popović se ništa nije promenilo od naše poslednje posete, osim što u kući opet nema struje koja je starici dovedena pre dve-tri godine zahvaljujući novcu koji su slali naši ljudi iz sveta. "Ma, opet su mi isključili struju iako mi u kući radi samo jedna sijalica. Istina, novac za plaćanje struje ste mi doneli, ali između gladovanja i svetla morala sam da izaberem ovo prvo. No, sa ovim što su dobri ljudi Mirjana i Ostoja Debeljak poslali prošli put a i sada, imam dovoljno para da platim dug, a i dosta ste mi doneli brašna šećera, soli, kafe, praška za pranje, hleba... te ću okrpiti kraj sa krajem", brižno veli baka i maše nam dok odlazimo.