Na Saturn padne hiljadu tona dijamanata!
Iako pomalo i sama pomisao na to da s neba padaju dijamanti deluje nemoguće, jedna od još uvek nedokazanih teorija koju su postavili NASA naučnici govori da na površinu Saturna godišnje padne oko 1.000 tona dijamanata.
Istraživanja pokazuju da "dijamantska kiša" nije karakteristična samo za Saturn, već da bi mogla postojati i na Neptunu i Jupiteru, premda Saturn ima najbolje uslove za tako nešto. Intenzivne munje koje se javljaju na ovoj planeti (10 munja u sekundi) mogu da prouzrokuju cepanje molekula metana koji ostavlja slobodne atome ugljenika koji bi kasnije mogli da padnu na zemlju. Transformacija u granit se dešava dok prve čestice putuju kroz Saturnovu gustu i slojevitu atmosferu, te se na kraju pod pritiskom pretvaraju u sitne komade dijamanata (većina njih je manja od jednog milimetara u prečniku).
Ali nakon 36.000 pređenih kilometara, usled zagrevanja, ove čestice dijamanata prelaze u tečno stanje, teoretišu naučnici.
Otrovna i vruća kiša na Veneri
S druge strane, Venera ima veoma vruću i otrovnu kišu. Atmosfera Venere je prepuna oblaka sumporne kiseline, ali zbog temperature na površini ove planete (čak 460 stepeni Celzijusovih), sumporna kiša može da priđe površini pre nego što se pretvori u gas.
Na Titanu, najvećem satelitu Saturna, postoje ledene oluje metana. Kao što Zemlja ima svoj vodeni ciklus, Titan ima ciklus metana. Na ovom satelitu postoje čitave sezone ovih kiša, dok metan ispunjava "jezera", koja vremenom isparavaju i pretvaraju se u oblake, pa se kruženje ponavlja. Metan se nalazi u tečnom stanju na Titanu, zbog toga što je temperatura na površini neverovatno hladna, čak minus 179 stepeni Celzijusa.
Ovo su samo neki karakteristični slučajevi. Zanimljiivo, na Marsu pada "suvi sneg", a na Jupiteru tečni helijum. Ne izostaje ni Sunce na kojem su česte kiše plazme, što podrazumeva da se zagreana plazma uzdiže s površine Sunca i vraća u kružnom toku nazad.
Obična kiša na Zemlji deluje mnogo prijatnije, zar ne?