Osvajanje bez metka (2): Put dug dve godine
- Putovanje ovih ljudi neizvesne budućnosti i nesigurne sadašnjosti predstavlja očajnički pokušaj da se domognu perspektivnijeg i normalnog života, koji će im pružiti mir i posao. Muka ih je naterala put Evrope. Većini je krajnja destinacija Nemačka ili Norveška - kaže za "Vesti" 25-godišnja Marokanka Iman Šalid, koja volonterski radi na info-šalteru sa kolegom iz Egipta, 34-godišnjim Abdulom Ramadanonom. Iman je udata za Beograđanina već tri godine, a Abdul je u Srbiji i oženjen je Srpkinjom.
- Trudimo se da migrantima olakšamo put i prolazak kroz Srbiju. Njihova pitanja su jednostavna, uglavnom se interesuju gde je sigurna menjačnica, gde mogu da prespavaju i gde bi mogli nešto da pojedu od arapske hrane. Kako je vreme prolazilo tako su se i situacije smenjivale. Poslednjih dana još više žure, samo su u prolazu. Malopre je stigla petočlana sirijska porodica, koja je odmah odvela svoja tri sina, od dve, tri i pet godina, u Dečji kutak u hotelu Bristol, a roditelji su iznajmili sobu da bi se odmorili koji sat i posle toga nastavljaju put u Nemačku - otkriva Abdul.
Sve ove prašnjave putnike izdaleka muči isti strah, da se neće snaći i neće moći svojoj deci da omoguće sigurnije sutra.
Migranti su dobrog zdravlja
- Šta su sve preživeli i koliko dugo putuju, svi ovi ljudi koji su prošli kroz Beograd su vrlo dobrog zdravlja. Dnevno otprilike bude do dvadesetak pregleda i intervencija. Uglavnom se radi o problemima respiratornog sistema, zbog vremenskih uslova ili o povredama od kojih stradaju Iračani i Avganistanci jer mnogo pešače u neodgovarajućoj obući. Nije bilo ozbiljnijih bolesnika - kaže lekar ekipe hitne pomoći.
- Sirijci nisu ekonomski migranti! Mnogi su se školovali u zemljama zapadne Evrope i vratili u rodnu Siriju, ali ih je život zaskočio i oduzeo im sve! Međutim, ni u Avganistanu, ni u Iraku nije mnogo bolja situacija nego u Siriji. Pola Iraka je zauzela Islamska država, a u Avganistanu talibani osvajaju gradove. Zato su mnogi mladi krenuli put Evrope - kaže Abdul i dodaje da su svi šatori kod autobuske stanice puni Avganistanaca koji su u Beogradu već nekoliko dana. Primećujemo mladiće u letnjoj odeći. Mršavi su i mladi, deluju umorno i izmučeno, u očima im se čita strah od nepoznatog.
- Prikupljam snagu u Beogradu, u šatoru koji smo dobili od Crvenog krsta kada smo stigli. Idemo u Nemačku, u bilo koji grad. Moji prijatelji i ja smo imali izuzetno težak put kroz Bugarsku. Doživeli smo sve i svašta. Od zastrašivanja, maltretiranja, hapšenja, prebijanja i krađe. Srećom, nismo imali mnogo para, ali to su samo događaji kojih ćemo se valjda nekada sećati samo kroz osmehe, kad budemo živeli bolje i mirnije u Nemačkoj. Kad smo se dočepali Srbije, odahnuli smo, mada nismo ništa znali o Srbiji sve dok se nismo obreli u njoj - kaže 17-godišnji Feit Kon, koji je iz Avganistana krenuo kao 15-godišnjak bez ikoga od rođaka. Društvo za put u bolji život i bez bombaških napada pravila su mu dva vršnjaka. Prva destinacija im je bila Turska, gde su proveli više od pola godine, a zatim mučni put kroz Bugarsku i mnoštvo teških i tužnih uspomena, ali ovi momci se ne kaju i opet bi pobegli od rata!
- Učio sam engleski od malih nogu i trudio se da ga što bolje naučim, a videćemo koliko će se isplatiti. Nije mi bilo lako, ali roditelji su bili uporni da moram makar ja od cele porodice da se spasem. Teško mi je, u Avganistanu su mi ostala braća i sestre i za godinu dana koliko sam već na putu, čuo sam ih samo jednom. Nemam novca i nadam se da ćemo brzo krenuti u Nemačku i da nas neće vratiti u Srbiju ili u Avganistan jer bi to samo značilo da smo se namučili u prazno i vratili na isto u nesigurno sutra - kaže Feit i objašnjava da njegovih desetak drugara, od kojih najstariji Hamit ima 18 godina, jednostavno žele malo da se odmore u Beogradu gde se osećaju sigurno.
Da li su moji živi
- U Avganistanu je rat između vlasti i talibana, a dnevno gine na desetine ljudi. Zato svi moji sunarodnici žele da se domognu Evrope. Međutim, da bi neko od nas krenuo put Evrope, cela familija mora da skupi sve što ima u novcu, a njega je sve manje. Nije lako i jednostavno i naravno da sam silom prilika sazreo. Najviše me muči da li su moji živi i zdravi, a to neću saznati dok ne dođem u Nemačku. Tamo računam na socijalnu pomoć dok se ne zaposlim - iskreno veli Feit.
- Svi bismo rado ostali u Srbiji. Ljudi su dobrodušni i prijateljski raspoloženi. Razumeju nas i pomažu i odećom i hranom, ali nema posla i to je ono što smo saznali tek u Beogradu. Planiram da završim fakultet u Nemačkoj, a nadam se da ću uspeti da preživim ostatak puta i da se brzo zaposlim kako bih za sobom povukao nekoga od braće. Avganistan je zemlja bez budućnosti, a sve su kao i obično zakuvali Amerikanci - kaže Feit na besprekornom engleskom.
Nemački je počeo da uči jer se sprema za bolji život.