Zbog unuke ubio pet Nemaca

A na beloj mermernoj ploči ovog neobičnog spomenika ispod izbledelog lika markantnog starca u crnogorskoj nacionalnoj nošnji, s neizbežnom puškom uz koleno, stoji natpis: "Bogdan R. Šoškić pade za slobodu 1862-1943."

Iako su njegovi vršnjaci odavno otišli sa ovog sveta, iako su već sasvim proređeni i oni koji još pamte tu strašnu ratnu 1943. godinu u Gornjem Polimlju, priča o Bogdanu Šoškiću još živi u ovom kraju i poodavno je poprimila obeležja legende kakve, valjda, samo rat stvara.

A da je vreme sasvim ne zamete i da nepovratno ne potone u mrak zaborava, postarao se nevasojević, Dalmatinac Pero Trutin, ratni komesar Drugog bataljona Druge dalmatinske brigade, koja se u oktobru 1943. godine zatekla na položajima u ovom kraju.

On je pre tačno 30 godina u splitskom listu "Poruka borca", opisujući iznenadni napad Nemaca na Ulotinu u oktobru 1943. (put su im od Plava i Gusinja krčili balisti i muslimani iz tog kraja).

Džeferdar

- Na brzinu smo alarmirali naše ljudstvo - piše Trutin - zgrabili oružje i uz postepeno povlačenje prema našim četama, opirali smo se neprijatelju. Nažalost, tu je kod zgrade osnovne škole pao, smrtno pogođen, zamenik komandanta Milan Kurtić... Čim su prve Švabe upale u selo, balisti su počeli paliti sijeno, slamu, kuće... Sreća je što se narod uspio povući i tako izbjeći pakao i uništenje...

Među nama se našao i jedan 80-godišnji starac, Bogdan Šoškić - piše dalje Trutin, opisujući očajničke pokušaje partizana da sačuvaju položaje i spreče prodor Nemaca i balista ka Andrijevici.

- Bio je naoružan do zuba. Imao je dugi džeferdar (u pitanju je, po svemu sudeći, bila dugačka francuska trometka, prim. B.S) i punu torbu municije. Jurio je kao vuk i čim je došao do dobrog zaklona, stotinjak metara dalje od ceste, tu se ušančio. Zvali smo ga da ide s nama, ali nas nije poslušao. Samo nas je zamolio da mu damo jednu bombu...

Dok su Dalmatinci sa okolnih visova, uz pomoć italijanskih artiljeraca koji su im se pridružili, pokušavali da osujete prodor jakih snaga nemačke SS "Princ Eugen" divizije, potpomognutih balistima i muslimanima iz Plava i Gusinja, starac Bogdan je iz svoje busije vodio svoju bitku...

Očevidac

Desetak dana kasnije, zadivljen junaštvom starca, Bogdanovoj ćerki Stani se, kako piše Trutin, javio Fejzo Markišić iz Vojnog sela kod Plava, koji je učestvovao u ovoj nemačkoj ofanzivi i bio očevidac svega. Po njegovom kazivanju, Bogdan je dugo odolevao iz svoje busije i zaustavljao one koji su se zaletali da zapale i njegovu kuću. Dvojica balista su to i glavom platili...

Kad je uvideo da više ne može odoleti sili, ustao je iz svog zaklona i viknuo: "Ne pucajte, predajem se!" Oružje je uistinu zamuklo. Starac je lagano krenuo ka nemačkoj motorizovanoj koloni zastaloj na krivini ispod takozvanog Sakovića brijega sa kojeg je smrt sejao starac Bogdan. Zagledani u koščatog starca i zadivljeni njegovim junaštvom, neprijatelji nisu primetili da on u ruci drži pripremljenu bombu. Kad je bomba grunula u gomili zaprepašćenih Nemaca i njihovih odanih sluga i skutonoša, bilo je kasno: poginula su dva nemačka oficira i tri vojnika, a više ih je poranjavano. Nemački rafal je potom pokosio i starca Bogdana...

Nekoliko meseci ranije, pred očima Bogdana Šoškića je poginula njegova 16-godišnja unuka Radmila. Neki nemački oficir, valjda besan zbog neuspeha Pete neprijateljske ofanzive, što su se Tito i glavnina partizanskih snaga izvukli iz obruča na Sutjesci, bez ikakvog povoda je pucao u Radmilu samo zato što je na sebi imala crveni džemper. Njen ojađeni deda se tada zakleo: "Dijete moje, osvetiću te, ili me neće biti!"