Najtužniji vilajet na svetu

"A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni ko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu. Gubimo svoje lice, a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti, a neprihvaćeni, strani svakome, i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu... Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud."

Mehmed Meša Selimović, u romanu "Derviš i smrt", 1966.