Crnogorski Filip Višnjić
Taj mlin i mala, na isti način i od istog materijala ozidana kuća na bregu iznad njega, kao i mostić na Gradinskom potoku ispred mlina, predstavljaju zadužbine Radovana Bećirovića Trebješkog, jednog od najslavnijih pesnika u crnogorskoj kulturnoj istoriji. Bez njegove pesme više se ne može ni zamisliti pevanje uz gusle. Taj sićušni polupismeni čovek, uz tutanj vodeničkog kamena i huku divlje i pomamne vode, stasao je u jednog od najpoznatijh epskih pesnika.
Rođen je 1897. Uspeo je nekako da završi dva, tri razreda osnovne škole i jedno vreme bio najpismeniji u Bijeloj. Želeo je da nekako zaviri u daleki i nepoznati svet koji postoji tamo negde preko Durmitora, Lole, Krnova i Vojnika.
Od početka se posebno živo interesovao za priču i legendu, za pesmu koju je slušao uz gusle, za događaje i ljude o kojima se zborilo s poštovanjem... Za sve ono što mu je grejalo krv u žilama i budilo sećanja na vremena viteška, podsticalo poštovanje pravde, bunilo ga protiv protiv ropstva i svake neslobode. Ta ga je njegova borba, nažalost, odvela najpre u logor, a potom i u zatvor!
Odmetanje u hajdukeKrhki mladić 1915. stao je pod slobodarski barjak crnogorske vojske. Nije hteo da otadžbinu prepusti osvajaču nakon Boja na Mojkovcu, pa se odmetnuo u hajduke. Ipak, našao se među desetinama hiljada onih koji su se obreli u austrougarskim logorima i u njima tamnovao četiri godine. Decenijama kasnije, ogorčen pogibijom mlađeg brata Milovana prilikom juriša na Pljevlja 1941. godine, Bećirović je napisao poemu nabrajajući jame i gubilišta i sve naredbodavce od kojih je posebno istaknut Moša Pijade, kao "đavo u vidu čoveka". Odmah posle rata je uhapšen, a glavu mu je spasao lično Moša Pijade, koji je naredio da ga oslobode bez ikakve kazne. |
Na sebe je skrenuo pažnju još kao golobradi mladić kada je nad grobom Isaila Tomića u Šavniku pročitao svoje stihove. Bio je zadivljen činom ovog drobnjačkog novinara i pesnika, koji je osam godina, bez suda i suđenja, tamnovao u kazamatu knjaza Nikole zbog kritike njegovog samovlašća i tiranije. Nije dopustio da ga ponovo strpaju u tamnicu, već je digao ruku na sebe, a Bećirović je o tome ispevao pesmu koja je snažno odjeknula, ne samo u Drobnjacima...
Pisao je uglavnom u sobici koju je uredio u svom mlinu. Tu je, pored ostalog, nastala i njegova čuvena "Mojkovačka bitka", ep od skoro 900 stihova o pogibiji kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 1934. godine. Tim svojim spevom, kojim je bacio u zasenak na desetine drugih koji su se pojagmili da u pesmu pretoče taj gromoviti događaj, Bećirović je zadivio i samu kraljicu - udovicu Mariju, od koje će aprila 1935. godine dobiti i posebnu zahvalnicu, a do danas se u Bijeloj priča da ga je ona tada i bogato nagradila.
Šezdesetih godina prošlog veka Radovan Bećirović će napustiti svoj mlin, ostaviti Bijelu i preseliti se u Nikšić da sinu jedincu Krstu omogući lepši i bolji život. Iako već starac, nije se libio da nadniči po Nikšiću, da okopava tuđe bašte i kosi tuđe livade. Deset-petnaest godina pre smrti (umro je 1986. u 89. godini života), dočekao je istinske plodove svog pesničkog dela.
Zahvaljujući našim iseljenicima u svetu stigao je u Ameriku, zatim je video Pariz i doživeo taj daleki, neznani svet o kojem je sročio toliko veličanstvenih stihova. Sahranjen je daleko od rodnih Ljevišta i Bijele, u grobnici koju je sam za života podigao u groblju naspram Nikšićkog manastira.