I to je (bio) Balkan: Molitva pod zvezdama

Otac Dragomir je zbog sreskih poslova često bio van kuće, pa je decu, njih osmoro, podizala majka Katarina, koja će kasnije postati monahinja Ekatarina, navodi biograf vladike Nikolaja đakon Ljubomir Ranković.

Život u srpskim patrijarhalnim zadrugama u to doba, krajem 19. veka i sam je podsećao na manastirski poredak. Molitva i postovi su bili obavezni, stariji su se poštovali a bogosluženja redovno pohađala. Tako je i majka Katarina sa ostalim ženama vodila malog Nikolu u obližnji manastir na bogosluženje i pričešće.

Tih prvih godina detinjstva vladika Nikolaj se kasnije često prisećao. Jedan takav događaj opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi "Molitva roba u tamnici". U zaostavštini vladike je pronađen njegov opis zajedničke molitve, gde stoji: "Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, sakupljali smo se da bismo se pomolili Bogu.

Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme, napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili deda sveštenik. On bi izišao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio svakog od nas.

Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šaputanjem. Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim "amin".

Kada mi danas pada na pamet ova molitva, ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi".

Dom Velimirovića je bio ne samo ustanička, nego i duhovnosveštena aristokratija u valjevskom kraju u kome je odrastao.