"Drugima pare, a nama saveti"

V. Sekulić

Radomir Andrić: Predsednik Udruženja književnika Srbije

Kako to da niste imali nijednog predstavnika?

- To je duga priča. Na javnom konkursu Ministarstva kulture Srpsko književno društvo i PEN centar su izabrani da izaberu tim naših pisaca za ovu veliku književnu manifestaciju. I, zaista čudno, među njima se nije našao nijedan član UKS! Nije predstavljena srpska književnost, samo segment srpske književnosti i to po jednom izboru, pre svega iz PEN centra. Prvi kriterijum bio je da pisac ima bar jedno delo objavljeno na ruskom ili da je publici u toj zemlji poznat iz neke antologije. Mi u dve velike antologije srpske poezije objavljene na ruskom - "Iz veka u vek" Sergeja Glavjuka i "Antologiji srpske poezije" u tri toma Andrija Bazilevskog - imamo 25 pesnika, među kojima su Ljubivoje Ršumović, Rajko Petrov Nogo, Milosav Tešić, Dragan Dragojlović, Adam Puslojić... i svi su oni članovi UKS. Ja sam na festivalu u Tveru dobio prvu nagradu i knjigu na ruskom jeziku je finansirao ruski izdavač. Pisci koji su bili u Moskvi, koje veoma uvažavam, nisu dali objektivnu sliku srpske književnosti, već krnju. Ispade sad da su oni otišli na sajmove kao reprezentacija, a mi smo rezervni igrači. A to se ponavlja godinama. Bio je to ranije slučaj sa sajmovima u Frankfurtu i Lajpcigu. Nije bilo pisaca članova UKS.

Zašto je to tako?
- Sve je bilo usmereno da se obezvredi UKS kao najstarija književnička organizacija kako bi nam se uzela zgrada u Francuskoj 7, koja je vlasništvo države. Pod velikim smo pritiskom raznih interesnih grupa već 15 godina. Ta zgrada ima status nacionalnog kulturnog dobra. Godinama je u pojedinim medijima UKS izloženo ružnom etiketiranju bez ikakvog razloga. Sve s ciljem oduzimanja zgrade. UKS nije stranačko udruženje i od prvog statuta koji je napisao Jovan Skerlić kao sekretar, a predsednik Simo Matavulj pre 110 godina nastojimo da se držimo tog slova i tog statuta i da sačuvamo nezavisnost.

Kako se ponaša Ministarstvo kulture?
- Stalno favorizuje jedne u odnosu na druge. Menjaju se ministri, ali ne i struktura Ministarstva - načelnici i savetnici. I tako, kad mi konkurišemo za sredstva uvek nam daju na kašičicu. Kad su naši međunarodni susreti, mi dobijemo 300.000 dinara, a dođe nam 30-40 pisaca iz inostranstva. Treba ih smestiti, nahraniti. Oni nisu samo naši gosti, već i gosti cele Srbije. Ne može cela srpska književnost da se predstavlja na sajmovima grupaški. Daje se krnja slika naše literature i kulture. Nisu to male pare. Za Sajam u Moskvi dobili su 21 milion dinara. Za međunarodne susrete mi smo dobili 400.000-500.000 dinara. Znam da je teško i da se najviše štedi na kulturi. Ne znam šta može da se uštedi. Jednima se daju pare, a drugima saveti. Meni daju savete kako da se međusobno dogovorimo na koji način ćemo ići?! Sa kim da se dogovorim, sa Vidom Ognjenović?!

Kako odlazite na književne susrete?
- Kad smo išli u Rumuniju plaćali smo iz svog džepa. U drugim slovenskim zemljama obeležavaju se Dani Ćirila i Metodija i to je državni praznik. UKS organizuje te dane, a za to ne dobijamo ni od koga ništa. Ove godine, kad smo polagali vence na spomenik Ćirila i Metodija, prvi put je došao neko iz Skupštine grada, bio je gradski menadžer Goran Vesić. Bio sam nedavno gost gradonačelnika Siniše Malog i to prvi put posle 10 godina da su me pozvali iz gradske skupštine. Tražio sam da me i ministar kulture primi. Međutim, neki njegov sekretar me pita koja je tema. Pa neću valjda da pričam o sportu! Pisac sam, i naravno on izbegne susret. Evo, 17. septembra počinju Međunarodni susreti pisaca. Od svih ministara na prethodne su došli samo Predrag Marković i Bratislav Petković. Ovi svi drugi su eskivirali. Ivan Tasovac nije našao za shodno da poseti Udruženje koje ove godine obeležava 110 godina postojanja.

Da li može da se živi od knjige?
- Teško. Od knjige dobijem toliko što je ne finansiram ja, nego izdavač. Pojedini žive od knjige kao što je mogao Dobrica Ćosić. Doskora je pisac od izdavača dobijao 10 posto od prodaje, a sada ni to. Dojučerašnje velike izdavačke kuće prestale su da rade ili ih nema, kao što su Nolit, Rad, Narodna knjiga, a Prosveta, koja je bila najveća izdavačka kuća na Balkanu se gasi. Knjiga je izgubila svojstva kulturnog dobra, postala je roba. Sve je više lake literature. Toga ima dosta na sajmu i kod nas i u Frankfurtu, koji je najveći. Kažu, to je popularno. Pa nije popularnost neke knjige znak da je najvrednija knjiga. Nažalost, kod nas ima veoma malo pismenih ljudi. Nekad smo imali urednike, recenzente, a danas to radi ko hoće, tako se potpiše. Mnoge izdavačke kuće nemaju lektora. Pesničke knjige retko ko hoće da objavi. Tako izdavačke kuće diktiraju šta će da se čita.