U nizu veoma značajnih istorijskih knjiga i publikacija koje osvetljavaju noviju istoriju Srba, naša kuća - "Vesti", uskoro će čitaocima u dijaspori, ali i Srbiji ponuditi još jedno vredno delo: "Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine ", generala Nebojše Pavkovića.
Nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, na Kosmetu je proveo čitav rat, a u delu koje su profesori Milan Mijalkovski i DuškoTomić u recenziji nazvali "eskluzivnim osveženjem na publicističkoj sceni", general detaljno opisuje sve događaje na Kosmetu 1998. godine, a zatim i ključne momente koji su proizveli NATO agresiju na Jugoslaviju.
Sa eskalacijom sukoba u Makedoniji, narastajućim tenzijama u Raškoj oblasti, ali i na Kosmetu i u BiH, problem terorizma i suprostavljanja ponovo je aktuelizovan, a ova knjiga nudi mnoge odgovore na te bezbednosne izazove.
Marija Talijan, kćerka generala Pavkovića koja je i sama zaslužna da ova knjiga ugleda svetlo dana, za "Vesti" otkriva šta je to eskluzivno u knjizi, ali i kako je danas jedan od najpoznatijih srpskih generala koji je u Haškom tribunalu, zbog događaja na Kosmetu pravosnažno osuđen na 22 godine zatvora i kaznu sada izdržava u Finskoj.
- Moj otac je knjigu počeo da piše još dok je bio u Hagu, pre četiri ili pet godina, a zatim je sređivao i dorađivao u želji da ispriča punu i pravu istinu o svim događajima iz 1998. godine, koji su zapravo bila ključ svega što se kasnije događalo, ali danas se danas o njima uopšte ne govori, niti se analiziraju na pravi način. Otuda su se u knjizi našli ne samo svi oni vojnički problemi sa kojima se susretao kao komandant Treće armije, već je prvi put odlučio da progovori i o nekim svojim razmišljanjima i ličnim nedoumicama, ali i problemima kojih je definitivno bilo unutar samog vojnog vrha - ističe kćerka generala Pavkovića.
x Na šta tačno mislite?
- Verujem da će nazivi nekih od poglavlja poput: "Predlozi koji ne prolaze", "Komande u raskoraku", "Spletkarenje u Generalaštabu", "Zloba, zavist, mržnja", "Prodane duše" ili "'Babe tračare u vojnom vrhu", zainteresovati kako stručnu, tako i širu čitalačku javnost. Ali, ova knjiga je sve samo ne neozbiljno štivo. Reč je, verujem, o do sada najozbiljnijoj vojnoj studiji o događajima na Kosmetu, početku borbe naše države protiv terorizma i to u godini koja je prethodila i navodno bila uzrok agresije na SRJ.
x Vaš otac je ipak zbog tih događaja osuđen?
- On je osuđen kao vojnik koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Međutim, uverena sam da je to bilo pravo vreme zato što je dobio priliku da učestvuje u odbrani svoje države, a presuda je onakva kakva je bila volja moćnika. Podsetiću da je Haški tribunal oslobodio mnoge ljude koji su bili optuženi za daleko gore zločine, pa čak i one kojima je u prvostepenim postupcima izrekao drakonske kazne.
x Koliko boli ta 䨡ška pravda"?
- Iskreno, zaista sam se nadala da će posle niza oslobađajućih presuda, ali i drastično manjih kazni, sud i u slučaju mog oca da postupi na sličan način. Ponadala sam se da su u Hagu počeli da duvaju neki drugi "vetrovi". Kada se ispostavilo da grešim bila sam veoma razočarana i ljuta. Ali, u Hagu se od početka nije sudilo na osnovu dokaza i prava i o tome postoje na stotine ozbiljnih naučnih radova najuglednijih međunarodnih pravnika. Hag je bio mesto u kome je politika diktirala tok svakog procesa.
x Kako je general podneo tu konačnu, drakonsku presudu?
- On je vojnik koji da bi nas zaštitio nikada ne govori kako se oseća, ni kako je zdravstveno, ni da li ga nešto drugo tišti. Kada smo se čuli posle izricanja te presude imala sam želju da ga utešim, ohrabrim, ali nisam uspela. Umesto toga, on je hrabrio i tešio mene, ali nemam dileme da se i on ponadao da će pravo i pravda ipak nađačati politiku.
x I Pavković je poput mnogih drugih oboleso u Hagu. Kako je sada?
- Sada je dobro. Imao je veoma ozbiljnih zdravstvenih problema, ali je to sada pod kontrolom. Znam da čini sve što je do njega da maksimalno vodi računa o zdravlju i ishrani.
x Kako se snašao u Finskoj?
- Nažalost, još ima veoma ozbiljnih jezičkih barijera. On ne zna engleski, a niko iz zatvorske uprave ne zna srpski, pa sporazumevanje ide veoma teško. Koliko sam shvatila on je ujedno i jedini Srbin koji tamo služi kaznu, pa je i najednostavnija dnevna komunikacija veoma komplikovana. Na sreću, ljudi iz naše ambasade su veoma predusetljivi i često ga obilaze i pomažu mu. Pretpostavljam da će se to promeniti na bolje jer je već počeo da uči finski jezik.
x Kako je u tom zatvoru?
- Još nisam bila u poseti, ali tata kaže da je zadovoljan uslovima, ali i tretmanom kompletne zatvorske uprave. Ako čovek može da u ovakvim okolnostima bude smiren, onda bih tako opisala svoja osećanja, jer je ipak imao sreće da ne dopadne zatvora u kojima su Srbi zaista propatili.