Nevolje Srba povratnika u Prizren (1): Dom više nema toplinu

Na terasi podno Kaljaje, na brdu iznad Bistrice sedi Jefka Ljakić (78) i hekla. Sunce je tog podneva peklo, ali ona je bila u haljini dugih rukava, s maramom zavezanom oko struka, u debelim čarapama. Toplotu više ne oseća.

- Mnogo mi je hladno. I popke sam nazula i dva para čarapa. Šta da radim, strašno mi je. Šta vredi deset kuća što mi napravili, kada više nisam zdrava. Ali, volim u svoje mesto što sam došla, u carski grad. Ko ne voli na svome da živi - priča Jefka uz široki osmeh.

Seća se kako je jedva dočekala da joj na starom ognjištu sagrade novu kuću. Međutim, dočekalo ju je veliko razočaranje kada se uselila 2014. godine.

- Kada sam se uselila čitavim prizemljem je curila voda. To su bili stresovi. Ležim u dnevnoj sobi, a oko mene sve voda - pokazivala nam je Jefka dnevni boravak i kuhinju.

- Ta vlaga me je izjela, hladnoća me pojela. Prošle godine sam sedela ovde do novembra, a kada je pao sneg više nisam mogla. Nešto su popravljali, ali ponovo curi voda, govorila je prošavši kroz kuhinju do ostave.

Otvorila je vrata male prostorije sa tri spoljna zida. Sve unutra je mokro, a na podu su u baricama gamizali razmnoženi popci.

- Ima i stonoga, i guštera. U kući se sve kvari od vlage. 'Leb ako ostane dva dana odmah se ubuđa. To ranije ovde nije bilo. Sama živim i ovo je greota od Boga što su mi ovako ostavili da sve moram sama da plaćam i da popravljam.

Od kada je morala da napusti Prizren, u Nišu je brojala dane do povratka u kuću svojih predaka. Danas živi od 20.000 dinara(oko 170 evra) penzije, što joj kaže, nije dovoljno ni za lekove, niti za sve popravke po domaćinstvu.

- Niko nas ne obilazi, sama sam ovde u ulici i nije mi lako. A onda pomislim da sam u svojoj kući i srećna sam. Ne treba mi ništa u stvari. Sve što mi treba je da mi se izleči kičma. Nekako idem naniže sa štapom, ali naviše... - priča dok nas prati do kapije, jer dalje nije mogla.