Venčali se pod dedinim orahom
Irena je rođena Banjalučanka, živela je do sada u svom rodnom gradu, ali i u Nišu, Ludvigshavenu u Nemačkoj i sada je u Stokholmu.
- Imam bliske rođake u Nišu i zbog toga sam svojevremeno odlučila da iz Banjaluke dođem u grad na Nišavu na studije. Studirala sam stomatologiju dve godine, ali posle toga otišla za Nemačku, potom iz Nemačke u Švedsku. Radim u jednoj bolnici kao viša medicinska pomoćnica na klinici za uho, grlo i nos. U Nišu sam 2006. godine srela i upoznala Milana, i, iako svi sumnjaju da mogu uspeti ljubavne veze na daljinu, evo nas - uspeli smo i venčali se - ispričala nam je Irena.
Večerali u crkvi
Posle građanskog venčanja u etno-ambijentu, a potom i Crkvi Svetoga Nikole u Nišu, za goste priređena je i svečana večera. A na njoj pored rodbine Irene i Milana iz Banjaluke, Beograda, Niša, Stokholma i bili su i njihovi prijatelji iz Nemačke, Norveške i iz Engleske.
Mladi Nišlija Milan krenuo je za svojom devojkom:
-Onoga dana kada je moja Irena iz Nemačke otišla u Švedsku odlučio sam i ja da odem iz Niša i Srbije. Srce me je odvelo kod nje i posle nešto više od dve godine provedenih zajedno, odlučili se da našu vezu krunišemo brakom. Sada uveliko učim švedski jezik i nadam se da ću uskoro u Švedskoj dobiti kvalitetan posao.
Irena je insistirala da se venčaju u Nišu, ali ne u Kući za venčanje ili nekoj od niških gradskih opština:
-Odavno sam planirala da venčanje organizujemo u dvorištu mog dede u selu Donje Vlase, kod Niša, čija je to bila životna želja. Najpre su nas odbili u matičnoj službi Niša, ali posle molbi ipak su nam izašli u susret. I bilo je za nezaborav, za moju i Milanovu, ali i dedinu i dušu svih nas koji živimo daleko od zavičaja i voljene domovine - ispričala je Irena.
Matičarka iz niške Uprave za građanska stanja došla je iz Niša u pet kilometara od centra grada udaljeno Vlase, organizovano je građansko venčanje pod dedinim orahom u sredini dvorišta popločanog kaldrmom u kojem je Irena provodila svoje detinjstvo i devojaštvo dolazeći iz Banjaluke u Niš.
U dvorištu je sređena i uređena stara kuća, a pod vajatom pravi mali muzej starina, motivi iz prošlosti Srbije.
Deda Trifun nije krio zadovoljstvo i suze radosnice:-Veselim se ovom događaju i srce mu je ispunjeno radošću. Mislio sam da je Irena zaboravila na moju davno izraženu želju. Okupila nas je sve na jednom mestu, mnoge rođake nisam imao prilike da vidim i sretnem i više od 20, neke i preko 30 godina.