Carski doček na ćupriji

A kada se povede priča o Višegradu, Ivo Andrić i ista škola koju su pohađali za profesora je centralna tema, a opet i iz toga će izdvojiti lični susret s velikim piscem koji je za roman "Na drini ćuprija" ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.

Učionica spomen-muzej

-Išli smo u istu osnovnu školu. Po četiri godine otvarali smo ista vrata, igrali se u istom dvorištu. Ta škola je i danas zaštićena kao kulturni spomenik, a Andrićeva učionica je spomen-muzej. To vam je tamo gde se Rzav uliva u Drinu, blizu Kustinog Andrićgrada. Nije Andrić rođen u Višegradu već u Dolcu kod Travnika, (1892 ) slučajno kada je njegova majka Katarina iz Sarajeva došla u posetu kod sestre koja je živela u Dolcu.

On je odrastao u Sarajevu, ali ga je majka u Višegrad dovela kod očeve sestre i upisala u školu. Teško se živelo, Andrićev otac Antun bio je školski podvornik, a umro je kad je budući nobelovac imao samo dve godine.

Andrić je Višegrad jako voleo a rastanak s društvom i povratak u Sarajevo, teško mu je pao. U Sarajevu je upisao Veliku gimnaziju, prvu srednjoškolsku ustanovu u BiH. Ovaj deo života lepo je opisao u pripoveci "Rzavski bregovi" - priča Šimšić u visokom hanoverskom soliteru u koji se sa suprugom Dušankom profesorom biologije uvek vraća sa svetskih putovanja ili iz Vrnjačke Banje, u kojoj imaju kuću iz koje su 3. marta 1980. došli u Hanover, za nastavnike Dopunske škole.

Višegrad u srcu

-Ni Andrić ni ja nismo rođeni u Višegradu, ali nas obojicu puno toga veže za taj grad i staru ćupriju preko Drine koju je gradio turski paša Mehmed Sokolović.

Ja sam rođen gore u Stocu, a onda smo se 1945. odselili u Lazarevo kod Zrenjanina. Osnovnu školu završio sam u Višegradu, gimnaziju u Zrenjaninu, a književnost i srpski diplomirao sam u Beogradu.

Četiri godine radio sam u Višegradu, godinu dana u Foči, a pre dolaska u Nemačku, supruga i ja bili smo zaposleni u srednjim školama u Trsteniku i Vrnjačkoj Banji.

Andrić je gimnaziju završio u Sarajevu, a studirao je u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.
Stremio je jedinstvu jugoslovenskih naroda. Bio je pripadnik Mlade Bosne. Svoj prvi literarni rad, pesmu "Sumrak" objavio je 1911. u "Bosanskoj vili". Posle je do 1915. zbog svojih ideja proveo u zatvoru u Mariboru. U Gracu je 1924. doktorirao sa temom "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine". Bio je diplomata, a Drugi svetski rat proveo je u Beogradu. Živeo je mirno, kao pisac, a roman "Na Drini ćuprija" za koji je 1961. dobio Nobelovu nagradu završio je 1945.

Posle rata bio je zabranjivan, a njegova doktorska disertacija prećutkivana je i skrivana. Član komunističke partije (KPJ) postao je tek 1954. Bio je prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a prvi je 1954. potpisao Novosadski dogovor o srpsko-hrvatskom jeziku - seća se iskusni profesor koji je celog života svoje znanje o Andriću prenosio na mlađe generacije.

Čas proveo u razredu

-Andrić je Nobelovu nagradu dobio 1961, a našu školu u Višegradu posetio je dve godine kasnije. Rukovodstvo opštine dočekalo ga je na mostu, simbolično kao što su nekada dočekivali age i begove. I mi u školi svi smo ga dočekali s punim poštovanjem, a kod nas u razredu proveo je celi čas. Razgovarao je sa učenicima pojedinačno. Kad je jedan dečak rekao da se zove Jović, Andrić je primetio:

- Ti nisi iz Višegrada, tvoji roditelji su doselili iz Olova. Razgovarali smo o školi i problemima s kojima se susrećemo, a jedna moja koleginica rekla je da su svi profesori, preko Drine iz Srbije, pa su svi ekavci.

-Naučite vi decu da rečenicu mogu pravilno da napišu i izgovore, a ekavština ili ijkavština nisu tako veliki problem - primetio je Andrić.

Razgovor sa maturantima Andrić je završio rečima: "Učićete razna zanimanja, bićete inžinjeri, profesori ili doktori, ali ne zaboravite da čovek bez dobrog znanja jezika, nikada nije kompletna ličnost", citira profesor Šimšić našega nobelovca i posle pola veka od tog, za njega, nezaboravnog susreta.

- Andrić nije bio velika pričalica, ali sve sto bi kazao trebalo je zapamtiti - naglašava Šimšić.