Kriza evropske socijaldemokratije (1): Levica zaokreće udesno
U Velikoj Britaniji Konzervativna stranka je zbrisala laburiste, socijalistički predsednik Francuske Fransoa Oland nema podršku dve trećine birača i kad bi danas bili izbori, on svakako ne bi bio reizabran. Demohrišćanska kancelarka Angela Merkel suvereno drži vlast u Nemačkoj. Čak i u skandinavskim državama, ekonomski najprosperitetnijim, politički stabilnim, počinju da se javljaju sve "desnije" stranke.
- Tradicionalne partije u Evropi, bilo da je reč o levom ili desnom centru, uglavnom se nisu dobro snašle sa izazovima novog vremena. Ne uspevaju da ponude odgovore i motivišu birače. Levica i desnica više ne postoje u svojim klasičnim oblicima. Nova relevantna politička podela na Zapadu jeste podela na politički centar s jedne, i populističke margine s druge strane - kaže dr Neven Cvetićanin s Instituta društvenih nauka.
Manje ili više, svi će se saglasiti da živimo u okruženju u kojem kapital ima apsolutnu moć u odnosu na radničku klasu. Prošle su decenije potiskivanja prava radnika i brige za socijalna prava, pa stoga današnje partije, takozvane radikalne levice, zapravo nisu ni izbliza tako radikalne kao socijaldemokratske partije posle Drugog svetskog rata.
Porađanje neofašizma
Mnogi ovakvu destruktivnu politiku u Evropi vide kao glavni uzrok daljeg siromašenja većine građana. Logično je da se javljaju i socijalni otpori te mladi počinju da pribežište traže i u radikalnoj misli. I to ne samo levoj, već i desnoj, vrlo opasnoj politici koja ima sve oblike neofašizma. Evropske nacije na iste probleme daju različite odgovore i oni su sve radikalniji. Uostalom, nijedan politički ekstremizam u istoriji nije nastao u regularnim uslovima, već u bedi i nemaštini, u društvenom raslojavanju. To je đubrivo za fašizam.
Ceo politički spektar se više od tri decenije pomera udesno, tako da današnje levičarske partije na vlasti suštinski vode desniju politiku od konzervativnih stranaka druge polovine 20. veka.
Danas je ideologija stranaka desnog i levog centra toliko približena da tu skoro da i nema neke razlike. Ono što je desničarima dalo vetar u leđa jeste njihova kompetentnost. Te partije su se pokazale efikasnijim u odgovorima na društvene krize.
Međutim, levica iako zvuči privlačno, ona se danas doživljava poprilično kao strano telo u evropskoj politici. Na primer, kada je francuski predsednik Fransoa Oland došao na vlast, a došao je sa levog krila Socijalističke partije, pokušao je zaista da pogura svoj predizborni program. Kao da je želeo da vikne: "Ja sam levica, nisam pudlica Angele Merkel!"
U tom programu on je pokušao da uvede "pravednije" poreze, odnosno da natera bogatije da plate više kako bi država preraspodelila novac siromašnijima i umanjila socijalni jaz. Usledio je, kao po komandi, združeni odgovor krupnog kapitala. Kompanije su počele masovno da se sele u Veliku Britaniju, koja je poput nekog poreskog raja. Čak je i slavni glumac Žerar Depardje odjednom otkrio kako je silno zaljubljen u Rusiju, čak uzevši i rusko državljanstvo. Suština je, zapravo, daleko jednostavnija, Depardje se uplašio za svoje bogatstvo u Olandovoj socijalističkoj Francuskoj. I nije jedini. I nije takvih malo.
Usledila je i medijska kampanja diskreditovanja Olanda pričama o njegovim ljubavnicama, te raznim napadima. Rezultat je da je Oland ekspresno odustao od socijalističkih ideja, pomerio politiku udesno, pokušavajući da spasi što se spasti da.
U Nemačkoj Socijaldemokratska partija paktira s Angelom Merkel. Oni nemaju gotovo nikakve primedbe na njenu ekonomsku i evropsku politiku. U poslednjih deset godina dva puta su ulazili u vladu sa CDU, praktično poništavajući glas za levicu.
- Zašto bih glasao za SPD kad je to isto što i glas za desnicu? - upitao je jedan nemački student u anketi pred izbore za Evropski parlament.
I zaista, birači tradicionalne levice polako napuštaju tu opciju. Ili ne glasaju, ili se okreću izvornijim levim idejama, što se danas u Evropi naziva još i ekstremnom ili radikalnom levicom, poput Sirize u Grčkoj, Podemosa u Španiji, Pokreta pet zvezdica u Italiji i slično.
Postavlja se veliko pitanje da li je levica kao politička ideja u krizi, šta je do nje dovelo, hoće li se iz toga izvući i kako? I ako smo svedoci postepenog kraja levice kakvu poznajemo, šta će taj sistem zameniti?