Devojka iz kolone: Očekivali smo kišu, Oluju nismo mogli ni zamisliti
Povodom obeležavanja 20. godišnjice i Dana sećanja na progon Srba tokom hrvatske vojne akcije "Oluja", ona je rekla da je tih letnjih dana bila okupirana mislima o svadbi kuma.
- Razmišljala sam šta ću da obučem, kakva će mi biti frizura. Izabrala sam haljinicu i lakovane cipelice. Samo nisam znala šta ću ako bude padala kiša. Kišu smo još i mogli da očekujemo, ali Oluju nismo mogli ni zamisliti. I jedno jutro probudila nas je pucnjava - navela je ova devojka.
Popovićeva je navela da to nije bio prvi put da dečiji san prekidaju rafali.
- Nisam ni pomislila da je 4. avgust 1995. godine bila poslednja noć koju ću provesti u svom krevetu, u svojoj sobi, da mi je to poslednje svitanje zore u mom mestu - rekla je ona.
Tih dana se, kako je rekla, dani nisu ni brojali, već samo ljudski životi Kako ja nevela uvek je htela da prebroji ljude u kolonama, ali im nikada nije videla "ni početak ni kraj".
Pročitajte još:
* "'Oluja' je bila etničko čišćenje i pokolj srpskog naroda"
* "Srbija je uvek utočište za sve žrtve zablude koja se zvala Jugoslavija"
- Gledam nas i pitam se šta smo mi? Nesećnici, heroji, kukavice, igračke? Da li se to istorija šali sa nama ili nas podseća na zaboravljene lekcije. Umesto zaključka, jer ga u ratu nikad nema, ispovest ću završiti citatom: Ima li šta gore, onaj ostavio mrtvu mater u jarku, drugi opet nesaranjenog sina, treći još i ne zna gde mu je ko. Rat je veliko zlo - zaključila je Popovićeva.