Poverismo slepcu da nam bude vođa

"Vođa je tako vodio. Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast. Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine: - Kuda ćemo? Vođa ćuti. - Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo. - Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave. - Digni glavu. - Ne mogu da pogledam! - Zašto? - Slep sam! - Jesi li u putu vid izgubio? - Ja sam se i rodio slep".

(Radoje Domanović u pripoveci "Vođa", 1901)