"Sahranila sam muža bez glave"

Za Prištinu su se 24. marta vraćali kolima, a onda su na Srbiju i njen život pale bombe. Izgubila je ubrzo trudnoću, a onda i sve što je do tada imala. Svoju sudbinu od tog 24. marta pa do sahrane muža kao i sudbinu jednog dela Srba sa Kosova i Metohije, Olivera Olja Budimir je opisala u romanu "Lavirint života".

Živela je u Prištini sa roditeljima i tri brata. Radila je u opštini kao samostalni stručni saradnik. Supruga Radeta je upoznala na putovanju za Rusiju.

- Često smo putovali, ali i voleli naš dom. Nikada nismo planirali da napustimo Prištinu, a mogli smo - započela je za "Vesti" svoju priču Olivera.

- Na Kosovu i Metohiji nikada nije bilo lako živeti. U svemu smo mi Srbi bili zadnji. Zapošljavalo se četiri prema jedan u korist Albanaca, a na kraju i sedam prema jedan. Stanovi su se dobijali po broju dece i članova porodice, a oni su uvek bili u prednosti. Sve što je bilo većinom glasova bilo je na njihovoj strani, jer su Srbi masovno prodavali imovinu i tražili način da se odsele. Mi smo ostali. Rade je radio kao zamenik direktora u Putniku, putovao i bio srećan. Svi su ga voleli, jer nije pravio razliku među ljudima u bilo kom pogledu - priča Olja.

Beznađe s koferom

Za vreme bombardovanja bili su u Prištini. Iako su razgovarali da napuste grad, Rade je poslednjeg momenta odlučio da ostane.

- Izbegla sam sa svojom familijom za Blace. Čekala sam njega da dođe, da krenemo dalje, kud god. Moj brat je još radio u elektrani "Obilić" i živeli su zajedno u stanu Radetove majke, jer su mislili da je tako bezbednije, posebno što je stan bio preko puta Kfora.

Poslednji put su se čuli 1. avgusta te 1999. godine, kada ju je Rade pozvao pola sata pred ponoć. Onda mu se izgubio svaki trag.

- Posle nekoliko dana beznađa, krenula sam za Beograd sa jednim koferom. Nisam poznavala ni grad ni ljude u njemu, mada sam u Beogradu studirala. U hotelu Putnik sam bila oko četiri godine. Povezala sam se sa drugim porodicama nestalih, i osnovali smo Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.

Bila sam generalni sekretar udruženja. Početkom 2000. godine čuli smo da je Haški tribunal našao masovne grobnice i da su stvari od ubijenih izložene na putu Priština - Kosovo Polje, u nekoj hali. Tražili smo da i mi to vidimo, ali nisu mogli da nam garantuju bezbednost.

Rešili smo da idemo. Dogovorili smo se da sve stvari fotografišu i da nam pokažu fotografije u Gračanici. Uz teške muke organizovala sam odlazak. Išli smo preko Gnjilana, a pratnja su nam bila tri vojnika Kfora u džipu. Bila sam na čelu dva autobusa puna žena, uglavnom žena u crnini. U Gračanici sam prepoznala na jednoj fotografiji Radetove stvari. Onda su mi njegove stvari doneli u Zvečan. Tu sam donela i rekonstrukciju Radetovih zuba i neke dlake sa kose, koje sam tražila na ono malo odela što sam iznela za njega. Saznala sam od patologa da je bez glave - nastavila je priču Olivera.

Beogradski grob

Ipak, Olivera je tražila da se uradi DNK analiza. Bio je to dug put, do oktobra 2002. godine kada je uspela da sazna da su analize potvrđene.

- Htela sam da ga sahranim kako običaji nalažu. Da mu povratim ime, da ne bude nepoznato lice i broj. Sahranila sam ga na groblju Orlovača. Ne znam, i nikada neću znati da li sam preuzela baš njega. Posle toliko podvala, uvek ostaje crv sumnje...

Imovinu u Prištini je prodala. Bolje reći, poklonila. U Beogradu su stanovi tada drastično poskupeli, jer je logika bila "dolaze Kosovci puni para". Uspela je da kupi stančić. Počela je da radi u jednoj privatnoj firmi, bila je tamo nekoliko godina i prijalo joj je da se malo odvoji od problema i krene nekim drugim putem. Priključila se planinarskom društvu, uključila se u rad Udruženja Srba sa Kosova i Metohije. Trenutno radi na spiskovima stradalih Srba na Kosovu i Metohiji.

- U Beograd sam došla sa jednim koferom i brdom problema. Uspela sam da sredim svoj život, ali i posle 16 godina kažem da sam iz Prištine i tada mi se srce širi, jer tamo je bio moj dom. Ja nisam sigurna da sam ponovo našla svoj put, ali se borim, trudim. Nekada sam tužna, nekada srećna, ali ne dam da potonem.