Istina o lešinarima: Ružni jesu, ali da li su korisni?
Međutim, ukoliko se zanemari njihov izgled, te ptice imaju izuzetno važnu ulogu u kontroli biološkog otpada, što dovodi do činjenice da je svet u stvari bolji sa njima.
Po pisanju BBC-a u razbijanju predrasuda o tim pticama ne pomažu dokumentarci o životu u divljini, jer je dominantan motiv iz afričkih savana slika lešinara koji se ustremljuje na ostatke "jadnog" sisara.
Uglavnom su uslikani tako da se vidi kako ptica izvlači glavu iz trupa mrtve životinje i okreće se prema kameri prekrivena krvlju i crevima.
"Razumem zašto ih ljudi ne vole", kaže čuvar u londonskom ZOO vrtu Mark Haben, primećuje da je lešinar na "svom terenu" tek u letu kada se može videti sva njegova lepota i ocenjuje da je apsolutno zapanjujuća životinja.
Svih 23 vrste lešinara lete na velikim visinama odakle traže nedavno uginule ili ubijene životinje, objašnjava on. Takođe, imaju neverovatno razvijen vid, pa su u stanju da primete leš dužine jednog metra sa više od šest kilometara.
Zbog specifičnog vida i činjenice da njihova neosetljivost na sve iznad horizonta efikasno eliminiše zaslepljujući odsjaj sunca pomaže im da se usredsrede na ono što se dešava ispod njih. Time se objašnjava zašto imaju spuštene obrve i duge trepavice.
Međutim, ono zbog čega su te ptice ljudima uglavnom odvratne je zbog načina ishrane što je prilično ružan prizor. Lešinari vrlo retko jedu ostatke tela uginule životinje, već nabijaju glavu duboko u telo i jedu ostatke hrane iz organizma životinje.
Zanimljivo je da su lešinari tihi dok nadleću žrtvu, a veoma glasni kada se spuste i vode međusobnu borbu oko plena. Čak je verovatnije da se različite vrste lešinara neće boriti oko istog plena, jer se hrane različitim delovima uginule životinje, dok to nije slučaj sa istom vrstom lešinara.
Vrlo su temeljni u "čerupanju" leša
Oni su veoma temeljni u svom poslu, pa u roku od pola sata od uginule životinje ostane samo skelet, a nekada čak ni to.
Po rečima Habena uzrok ćelave glave lešinara verovatno leži u činjenici njegog guranja u lešinu što bi uništilo perje, a ovako se krv osuši i sama otpadne.
Međutim i dalje je tu pitanje ukoliko oni nestanu, da li bi nekome nedostajali? Odgovor na to se može pronaći na primeru Indije.
Naime u toj zemlji su stanovnici hranili stoku lekom diklofenak koji je otrovao lešinare koji su jeli tu stoku. U periodu od 1992. do 2007. u tom staništu broj lešinara se smanjilo za čak 99,9 posto, što je prouzrokovalo nagomilavanje trupla mrtvih životinja. To je predstavljalo veliki rizik za ljude, jer su se na taj način razvijale smrtonosne bolesti kao što su antraks, a i voda je bila zagađena.
Takođe, veliki broj lešina prouzrokovao je i rast besnila kod divljih pasa što se isto odražavalo na ljude.
Lešinari su kontrolori biološkog otpada i bez njih na ovom svetu posledice bi bile značajno strašne, zaključuje Haber i dodaje da su te ptice potrebnije nego što to ljudi prepoznaju.