Proklet bio ko rastura
Turska razaranja nije preživeo, ali zapisi kažu da se na mestu svetinje okupljao sabor i služila liturgija na dan Svetog Luke. Zemlja se i dalje smatrala manastirskom, pa su meštani izbegavali da je koriste. Pričalo se da su oni koji su tu sekli šumu, kosili ili orali, posle toga preživljavali razne teškoće, da su im se dešavale bolesti i nesrećni slučajevi u kući.
Kaludrani smatraju svetim i izvor koji u blizini teče, a time i lekovitim, pa pozivaju prolaznike da se sa njega napiju i umiju. Na Lučindan odatle nose vodicu za svoje domove. Konačno, 1991. godine, na zahtev meštana, Polimski muzej iz Berana otpočeo je istraživanja na lokalitetu razorene bogomolje, pronađeni su komadi drevnih fresaka, a na mestu gde je nekada stajala časna trpeza, nalazio se i natpis, verovatno ktitorski: "Dionisije... crkvu s bratiam jaže... učinih opštežitije tko će raskinuti de proklet ... oveh svjatih amin."
Pet stotina ćelija
Nedaleko od Kaludre nalazi se oko 500 peštera-isposnica u kojima se pre Kosovskog boja vodio kelijski monaški život, pa je otuda do danas u narodu sačuvan naziv Ćelije. U manastiru se danas čuva deo moštiju apostola Luke, zaštitnika ovog manastira i sela, kao i delovi moštiju svetih velikomučenika Artemija, Evstatija Plakide i Ignjatija Ivironskog.
Radovi su stali u doba ratova u SFRJ, pa su nastavljeni tek 2001. godine. Na starim temeljima drevnog zdanja podignuto je novo, zahvaljujući Veljku Raleviću, doktoru agronomije i profesoru na univerzitetu u Americi, koji je rođen u Kaludri. On je tražio da novi manastir dobije prvobitni izgled i to tako što će biti građen baš onako kako su manastire gradile velmože. Trudom klesara sagrađeni su konaci, zvonik i oko manastira bedemi. Urađen je i ribnjak i sve ostalo za potrebe bratstva, a unutrašnjost manastirske crkve je oživeo akademski slikar Dragomir Jašović.