Nema kosidbe bez slanine
Najvažnija je stvar sačuvati i ne zaboraviti tradiciju i stare običaje. U narodnim nošnjama domaćice su nakon svečane povorke žetelaca, koja je prošla kroz selo, poslužile tradicionalan doručak u polju, jer po starom verovanju dobar doručak daje snagu koscima da izdrže sve napore i podnesu težak rad na vrelom ravničarskom suncu. Domaćice u starim nošnjama koje su se čuvale i oblačile samo kad je praznik i kada se kosi žito, služile su pogaču, kuvana jaja, šunku, slaninu, sireve...
- Kosa se mora veoma dobro otkovati i kov mora biti potpuno ravan. Osim kose, važni su i kosište i prlj. Prlj mora biti čvrst, jer on lepo slaže, što olakšava sakupljanje - istakao je Jožef Nađ iz Mužlje, 90-godišnji, ubedljivo najstariji kosac ove godine. On kaže da su se držalje za kosu nekada pravile od jasena ili bagrema da se ne bi lomile.
- Dobar alat vam neće biti od pomoći, ako ne budete imali pravog pomoćnika. To je obično žena risaruša, koja veže snopove i slaže ih u krstine - objašnjava Nađ.
Ove godine, baš kao i prošle, svi kosci su proglašeni za pobednike i dobili plakete i priznanja za najbolje otkovanu kosu, za najlepše nošnje, za negovanje običaja, vezivanje snopova, za doručak, ili makar za mladost i veselost.
Svi zajedno uživali su u obilju ukusne hrane, pripremljene na tradicionalan način starog Banata. Njima su se pridružili i gosti iz Skorenovca, najjužnijeg sela u Banatu, a takođe i prijatelji iz Male Bosne, sa severa Bačke, iz Temerina, Žablja, Mokrina i drugih vojvođanskih mesta.
Mnogi Banaćani naučili su da kose žito još dok su bili deca i sećaju se da su se šezdesetih godina prošlog veka na ovaj način kosili ječam, pšenica i ovas. Dobar kosac mora da ima dobro pripremljenu i naoštrenu kosu. Mora da bude u odličnoj kondiciji i ne sme gladan da započinje posao. Bitno je da za doručak jede masnu slaninu, od koje se dobija neophodna snaga.
Hvala za hleb
Nekada je bilo veoma važno i da se prikupi svako zrno za hleb, ali i sva slama, koja se koristila kao prostirka. Cilj ove manifestacije nisu nadmetanja, nego negovanje tradicije predaka, izražavanje zahvalnosti za hleb svakidašnji i da se što vernije prenesu žetveni običaji na buduća pokolenja.