Vlast sabotira kulturu
- Film "Spomenik Majklu Džeksonu" je priča o malom, običnom čoveku koji se bori ne samo da preživi, već i da ljudima vrati nadu. To je univerzalna priča, pa se ljudi širom sveta lako identifikuju sa njom. Film je odlično prošao od Evrope, Amerike, Rusije pa do Indije, Irana i Perua - kaže Lungulov.
Kako vidite situaciju u srpskoj kinematografiji i kulturi uopšte?
- Ako se nekako izvučemo iz ove vrlo loše neorganizovane situacije i preokrenemo je u nešto pozitivno, mislim da je budućnost svetla. Ima puno talentovanih ljudi u Srbiji, fali nam zdrava struktura i dobra organizacija, fale nam institucije koje trenutno nemamo. Kultura je danas smetnja i nepotrebni balast ljudima na vlasti. Čak se ni Ministarstvo kulture, čiji bi to trebalo da bude posao, ne bavi zaštitom kulture već zaštitom svojih radnih mesta, a pri tom sabotira kulturu. Sramotan primer je prodaja Avala filma i filmskog blaga, klasika srpskog filma. Više od 200 naslova, među kojima su i "Skupljači perja" Aleksandra - Saše Petrovića su prodati budzašto nepoznatom kupcu, bivšem taksisti iz Pančeva. To je kao kad bi prodali prava na srpske epske pesme iz predkosovskog ciklusa nepoznatom kupcu nepoznatih namera. To je put ka nestajanju kulture, a samim tim i naroda. A uz svesrdnu pomoć vlasti.
Kralj i kraljica
- Trenutno pripremam istovremeno dva nova filma, pa zavisi od toga koji prvo "upali", taj će se raditi. Oba su veoma ambiciozni projekti, tako da ću biti srećan ako sa snimanjem bilo jednog ili drugog počnem i 2017. godine. Jedna priča čiji je radni naslov "Kralj i kraljica" je baziran na istinitom događaju i ponovo spaja Srbiju i Ameriku, kao i u mom prvom filmu "Tamo i ovde".
Da ste ministar kulture šta biste prvo uradili?
- Naterao bih TV emitere da uplaćuju mali procenat od svojih prihoda u fond za stvaranje novih filmova, kao što je to slučaj u zemljama u okruženju. Naterao bih sve koji na neki način žive od filma, a ne ulažu ni dinara, da film pomažu materijalno. Osvrnuo bih se oko sebe i video kako je to sve već urađeno u Hrvatskoj, Makedoniji i zemljama koje su slične nama i gde to daje rezultate.
Gde pronalazite inspiraciju za svoje filmove?
- "Spomenik Majklu Džeksonu" inspirisan je bizarnim trendom građenja spomenika holivudskim herojima i pop-ikonama po manjim mestima u Srbiji i na Balkanu (Roki u Žitištu, Tarzan, Brus Li...). U moralnoj i materijalnoj tranziciji, izgubljeni ljudi se dovijaju da prežive, da u zemlji bez junaka, nekako, na silu, sebi sklepaju heroje i nađu neki smisao i nadu. Razmišljao sam kojoj bih ja pop-ikoni u mojoj priči podigao spomenik, a da to izazove najveću pometnju. Izbor je pao na Majkla Džeksona (koji je tada bio živ), pošto mi se taj čudni čovek učinio kao neko ko može da uzburka naš palanački duh i tako započne priču.
Šta je najbolje, a šta najgore što vam se desilo tokom rada na nekom filmu?
- Najbolje je to što sam stekao dobre pouzdane prijatelje, ljude kojima verujem i s kojima volim da radim. Reakcije publike, emocije koje dobijam od njih kad ih moji filmovi dotaknu, nešto su neprocenjivo. Najgorih stvari se ne sećam.
Rođeni ste u Beogradu, a školu ste završili u Njujorku...?
- U Americi sam završio filmsku školu i dalje sam vrlo prisutan u ovoj zemlji. Školovanje u Americi ima uticaj na moj rad i vidi se u načinu na koji pričam priče. To je zapravo kombinacija uticaja američkog nezavisnog filma i škole klasičnog jugoslovenskog filma na kojoj sam odrastao kao što je rani Kusturica, Žika Pavlović, Makavejev, Živko Nikolić i drugi reditelji.