Srbija može brže i bolje

Tema je i nasilje u porodici?

- Tri meseca uoči moje posete bio je veliki porast ovakvih slučajeva. Pogodila su me saznanja, informacije koje sam dobio tokom posete Srbiji u martu 2015. godine, o neadekvatnom načinu na koji se sudovi i policija bave slučajevima nasilja u porodici. Često se počiniocima tih dela izriču uslovne kazne ili samo usmeno upozorenje. Jasno je da su neophodne promene u krivičnom zakonu, obuka i podizanje svesti među policijom o ozbiljnosti tih zločina. Srbija se izdvaja i po velikom broju interno raseljenih Roma, dok je pitanje tranzicione pravde tema za ceo region bivše Jugoslavije.

Gde je bilo napretka?

- U nekoliko oblasti. Na primer, kada je reč o pravima LGBT zajednice. Veoma mi je drago da su održane parade ponosa. Odgovornost Ministarstva unutrašnjih poslova je bio da se bavi ovom temom, da zaštiti učesnike i drago mi je da se to dogodilo. Takođe, drago mi je da čujem o poboljšanoj saradnji policije i LGBT zajednice, da postoje "oficiri za vezu". To je dobar korak napred. I dalje postoje slučajevi diskrimanacije i nasilja, ali mislim da elementi koje sam pomenuo označavaju napredak. Kada je reč o slobodi medija imate teško nasleđe, četvoro novinara je pod stalnom policijskom pratnjom. Imate i polarizovane i povremeno neprijatne diskusije između dela političke elite i dela medija, ali mislim da medijski zakoni predstavljaju dobar korak napred. Kako sam razumeo, od 1. jula država se odrekla svog dela u medijima, i to je velika promena na medijskoj sceni. To pozdravljam i namarevam da ispratim kako će izgledati medijski pluralizam, transparentnost i bezbenost novinara u novoj situaciji u medijima. Kada je reč o osobama sa invaliditetom, veoma me je rastužilo ono što sam video u domu "Veternik", centru socijalne zaštite u Novom Sadu, iako se to ne razlikuje mnogo od sličnih institucija koje sam posetio ne samo na Zapadnom Balkanu, nego u većem delu Istočne Evrope. Pokušao sam da ohrabrim nadležne u Srbiji u ambicioznom planu da tim osobama daju neophodnu podršku kako bi živeli u zajednici, umesto u institucijama.

U izveštaju se bavite i ratnim zločinima, šta Srbija treba da još uradi?

- Prvo, Tužilaštvu za ratne zločine je potrebno više sredstava i manje napada iz dela političke elite. Od tužioca sam čuo da su dobili podršku premijera Srbije, ali da ga drugi političari kritikuju. 
I on i predstavnici NVO sektora sa kojima sam se susreo su ukazali na program zaštite svedoka kao slabu tačku. Godinama su predlagali da se taj sistem prebaci sa MUP-a na Ministarstvo pravde, ali se to nije dogodilo. Taj sistem je suštinski za nova krivična gonjenja, jer svedoci neće istupiti ako se ne osećaju bezbedno. Zadovoljan sam sve većom regionalnom saradnjom u procesuiranju ratnih zločina, kao i posvećenosti u pronalaženju nestalih lica, barem na deklarativnom nivou. Tu je bilo nekog napretka, ali mislim da mnogo više može da bude urađeno. Žrtve i dalje traže pravdu i mislim da Srbija i druge zemlje u regionu na tom planu moraju da urade sve što mogu.

Da li je Srbija dobro postupila prema migrantima sa Kosova?

- Pitanje migracije je u ovom trenutku veoma važno i vrlo kontroverzno u celoj Evropi. Još kada sam prvi put bio u Srbiji i video centar u Bogovođi, bilo je jasno da se moraju povećati kapaciteti, inače se stvaraju velike tenzije sa lokalnom zajednicom. Ali, od tada je situacija postala dramatičnija, ne samo zbog ljudi sa Kosova na putu ka Mađarskoj, već i sa drugim migrantima i azilantima koji prolaze kroz Srbiju. Srbija će u jednom trenutku morati da prestane da sebe gleda samo kao tranzit već i kao zemlju odredišta. Moraće da ujednači svoje propise sa EU. Jasno je da mnogi ljudi napuštaju Kosovo zbog korupcije i ekonomske situacije. Svima je u interesu da se to stanje popravi, tako da međunarodna zajednica pomogne.