Nemac sa šajkačom i opancima
- Kada smo pre petnaest godina prvi put došli kod njenih u Igrište, oduševio sam se prirodom koja je ovde prelepa.
Bila je zima, a meni je ličilo kao da su hiljade dijamanta posejani po ovdašnji livadama i pašnjacima. Kada smo sledeće godine došli u proleće, bilo je još lepše, kao raj na zemlji.
O ovakvom mestu sam sanjao da živim - kaže o prvim utiscima koje je imao o kraju odakle je njegova supruga.
Tada je i saopštio Radojki da bi voleo da ovde napravi kuću i da ostanu da žive u njenom selu. Njeni roditelji su odmah pristali i zetu dali najbolju njivu.
Međutim, Radojka dugo nije htela da čuje da ostanu da žive u selu iz koga je ona odavno otišla u svet.
Prijatelji mu ne veruju
Jedino preostaje da ih nekom prilikom dovedem ovde da se sami uvere - kaže Volfgang. |
- Popustila sam nakon što sam shvatila da bi on bio nesrećan ukoliko ne pristanem. I evo, prošla je decenija i po i nisam se pokajala - kaže kroz osmeh Radojka.
Kuću su napravili na pravom vidikovcu iznad sela sa koga puca pogled na okolne livade, pašnjake i šumarke. Kuća netipična seoska.
Ograđena metalnom ogradom umesto tarabama, sa obiljem cveća u dvorištu. Jedino tipično je domaćin koji nas je dočekao u opancima.
- Nosim i šajkaču, ne samo opanke. Nego, negde mi je žena zagubila kapu. Odnela da je opere i sada ne mogu da je nađem.
Moraću u četvrtak na pijacu da odem i kupim novu. A taman sam bio navikao na staru - kaže uz širok osmeh naš domaćin Volfgang.
Dok razgovaramo na terasi ispred kuće, sa radija se čuje narodna muzika. Za goste nakon vode i šećera, pa zatim kafe, nudi se i neizbežna domaća rakija šljivovica. Kaže na veoma dobrom srpskom jeziku da je sam ispeko. Naučio od komšija kod kojih je ovaj zanat izučio. Pošto smo malo sumnjičavi dočekali ovu priču o rakiji koja je veoma dobra, a ispeko je jedan Nemac, kaže da moraće da nas uveriti njegov prvi komšija.
- Tačno je, naučio je da peče rakiju od mene. Nekoliko godina mi je pomagao i naučio čovek. Nije tio neka mustra. Inače, Voki, kako ga zovemo ovde u selu je dobar čovek. Ne samo meni, već svima ovde u selu izlazi u susret šta god da zatreba - kaže Predrag Jevremović.
Nedugo zatim, Predrag iz podruma izvlači stari šlem. Kaže da je verovatno zaostao iz drugog svetskog rata. Misli da je verovatno bugarski jer su se ovde nekada vodile borbe sa Bugarima. Međutim, Volfgang uzima šlem, zagleda ga sa svih strana i kaže: "ma ovo je nemački sigurno, već sam takav video muzeju u Berlinu!". Nastaje tajac, i za trenutak neprijatna tišina.
- Ma hajde da mi nazdravimo. Živeli! To sa ratovima neka ostane prošlost - kaže Predrag.
U međuvremenu, Volfgang je pored svog prezimena dodao i ženino, pa se sada preziva Litke - Urošević. Prihvatio je i pravoslavnu veru i slavi slavu Sv. Ilija. Povremeno samo ode do rodnoga grada u Nemačku. Najveći deo godine ipak provodi u novom domu u kome je kaže našao sreću i duhovni mir.
Seljani mislili da je špijun
|