Pretrpana planeta: Gužva u podzemnom svetu

U Engleskoj su se groblja toliko napunila u 19. veku, da je bilo gotovo nemoguće prevrnuti busen, a da se ne naiđe na neki deo ljudskog tela. Pokojnici su sahranjivani u plitkim grobovima, a smrad i gasovi izbijali su iz groblja. Crkvene kripte i dvorišta bili su pretrpani mrtvacima jer su sahrane donosile najveću zaradu, pa crkva nije odustajala od unosnog posla. U podrum Enonske baptističke crkve iz Klemens Lejna za samo 19 godina potrpano je više od 12.000 tela. Nepodnošljiv smrad se širio svuda naokolo, pa nije bila retkost da tokom službe mnogi vernici padnu u nesvest.

U javnosti se sve više raspravljalo da je jedino rešenje iseliti groblja van gradova. Najglasniji je bio Džon Klodijus Ludon, koji je 1843. objavio knjigu "O planiranju, sađenju i održavanju grobalja i o poboljšanju stanja na crkvenim grobljima". On je preporučio sađenje drveća i grmlja koje bi upilo štetna isparenja iz grobova. I tako su britanska groblja pretvorena u parkove.

Najveće je bilo groblje Brukvud u Sariju, koje je 1854. godine otvorila Kompanija za londonsku nekropolu i nacionalne muzeje. To je postao toliko veliki posao, da je kompanija imala privatnu železnicu između Londona i Brukvuda. Železničari su je zvali Ekspres smrti. Postojala je sve do 1941. godine, kada je stradala u nemačkom bombardovanju.

Danas se mnogi veliki gradovi suočavaju sa sve većim brojem stanovnika koji pokušavaju da nađu prostor za sebe, ali i sa brojem pokojnika. Gradski čelnici prinuđeni su da tragaju za novim rešenjima, pa neki propagiraju kremaciju, drugi grade vertikalna groblja, a Japanci su se dosetili da pepeo pokojnika smeste u posebnu urnu u kojoj se nalazi seme drveta. Biorazgradljiva kutija se potom sadi u zemlju, a od pokojnika izraste drvo. U Japanu tako niču šume pokojnih Japanaca.