IN MEMORIAM: Zoran Čadež (1948-2015)
Častan čovek u teškom vremenu
Zoran je bio na čelu Redakcije (1992 - 2000) u najteže vreme, kada smo novinu tek postavljali na zdrave noge, u Bosni i Hrvatskoj besneo je svom žestinom građanski rat, Srbija je bila pod međunarodnim sankcijama, a ni domaćini Nemci, gde smo pravili i štampali novinu, nisu na nas gledali sa osobitim simpatijama. Zoran Čadež je u tom zaista teškom periodu za sve nas zajedno, uspevao da zadrži visoku dozu profesionalnosti i poštujući sve kodekse naše profesije nikada nije dozvolio da se bilo kakva mržnja ili ostrašćenost prelije na stranice novine koju je uređivao.
U to ratno vreme u "Vestima" je čak zabranio i formu komentara, a svojim je saradnicima govorio da "neće čitaocima nametati mišljenje već želi da ga sami formiraju na osnovu plasiranih informacija". Ubrzo su čitaoci u dijaspori, "gladni" vesti iz zavičaja, zaista prepoznali taj kvalitet pa su "Vesti" za kratko vreme postale prozor u svet za hiljade onih koji su hteli da se istinito i pravovremeno informišu o situaciji u domovini i svetu.
I danas mi je živa slika pred očima: Zoran dlanovima obe ruke "tapka" po svom radnom stolu koji je bukvalno prekriven sa više slojeva raznih papira, otvorenim novinama i faksovima, tragajući u tom kreativnom haosu za nekim papirom koji mu je tom trenutku potreban. Kada bi ga konačno našao uzimao je lupu od koje se nije odvajao, jer ga Bog nije podario osobito dobrim vidom, i počeo da pozorno studira nađeno.
Bogata karijera
Zoran Čadež rođen je u Banjaluci 1948. godine. Novinarsku karijeru započeo je u Sarajevu, radeći u dnevnim listovima "Oslobođenje" i "Večernje novine". U Beograd je došao 1976. godine. Radio je u "Večernjim novostima", bio zamenik glavnog urednika nedeljnika "Osmica". U svojoj bogatoj karijeri Čadež je bio i direktor marketinške agencije "Borba", kao i jedan od rukovodilaca informativnog programa ZOI 84 u Sarajevu i direktor marketinga u organizaciji Samita nesvrstanih 1989. godine.
Posle odlaska iz "Vesti", sve do penzije radio je u dnevnom listu "Blic". Poslednji ispraćaj je sutra (četvrtak), u 15 sati na Novom groblju u Beogradu.
Često smo se mi, njegovi saradnici, priznajem, smejuljili krišom iza leđa i pokazivali na ekran njegovog kompjutera na kojima su se uvek mogli videti tragovi pepela. Zbog slabog vida celim se licem bukvalno unosio u ekran računara, ne primećujući, koncentrisan na posao, da mu "astor" koji nije vadio iz usta, dogoreva na ekranu.
Zoran na poslu nije štedeo sebe, ali ni svoje saradnike, a radno vreme mu se nije završavalo sa početkom štampanja novine. Sećam se, pogotovo prvih godina, kada smo na posao dolazili zorom, a odlazili kad već padne noć, uvek nas je ispraćao, pola u šali pola zbilji, rečima: "Kuda ćete sada kad je najlepše".
I Zoran Čadež je, kao i mnogi drugi iz naše profesije, zaista otišao prerano kad je trebalo da mu bude najlepše: kada je konačno imao više vremena za sebe, suprugu Ljiljanu i unučad koju su mu podarili sinovi Marko i Lazar.