Očajnička borba Srba za imovinu na Kosmetu (1): Dobila spor, a traže joj pare
Takav slučaj jedinstven je u sudskoj praksi, a Slavica koja sa porodicom 16 godina živi kao podstanar u Novom Sadu, i od penzije prvo izdvaja za kiriju, režijske troškove, pa šta stane za hranu, tu svotu ne može da plati. Ali, sudije u Prizrenu, pozivaju se na član 13. Zakona o izvršnom postupku Kosova.
Đorđevići su još 1993. godine pribavili sve neophodne dozvole za podizanje porodične kuće u naselju Ortakol, a malo kasnije krenuli sa gradnjom. Kada su juna 1999. godine napustili rodni grad, sa sobom ništa nisu poneli računajući da će brzo nazad. Tek što su se smestili u Novi Sad, komšije iz Prizrena su im javile da im je kuća uzurpirana, i da je komšija Morina nastavio sa gradnjom tamo gde su oni stali.
Priznaje samo sud Kosova
- Savetovali su nam da prijavimo građevinskoj inspekciji, što smo i učinili. Ali, taj komšija je znao kada oni izlaze na teren, pa je gradio samo subotom i nedeljom. Međutim, kada je 2002. Habitat preuzeo naš slučaj, doneli su odluku da se on iseli. I zaista su ga iselili, obeležili posed, ogradili trakom, ali se on ponovo vratio - priča ogorčena Slavica.
Gotovo istovremeno ona se obratila i sudu u Prizrenu, gde se slučaj razvlačio godinama, dok na kraju sudije nisu odustale i predale ga Euleksu. Slavica kaže da je tokom suđenja doživljavala svašta. Jedan mladi sudija u Prizrenu, recimo, tražio je posedovni list, da dokaže da je cela ulica u kojoj se nalazi plac u njenom vlasništvu.
Tražili oproštaj
Slavica kaže da su je preko prijatelja iz Prizrena kontaktirali uzurpatori njene imovine kada je postalo jasno da su izgubili slučaj.
- Nije bilo reči o kupovini. Oni su molili da ih primim, da dođu kod nas u Novi Sad i da im oprostim sve što je bilo ovih godina. Rekli su da im u kući ne ide dobro, i da traže naš oproštaj. A bilo je i direktnih pretnji i telefonom i u holu suda - kaže Slavica Đorđević.
- Ako to ne učinim, rekao je, gubim pravo na imovinu. A taman kada sam se ponadala da je dovoljno što sam za moju otetu imovinu priložila sve dokaze o vlasništvu, plaćene takse za građevinske dozvole, komunalije, održavanje, struju, telefon, Okružni sud je odlučio da se predmet vrati opštinskom, promenio se sudija, pa sve iz početka - priča Slavica.
I kada je Euleks doneo odluku u Slavičinu korist, tuženi je jednostavno kazao da ne priznaje taj sud i obratio se tužbom kosovskim institucijama. I opet je sve stalo.
- Kada je taj sud 2011. godine doneo odluku kojom naređuje tuženom da vrati zemljište u pređašnje stanje, on je sudiji rekao da ne uvažava Unmik i Euleks, da poštuje samo svoj sud, pa je podneo tužbu Vrhovnom sudu Kosova. U tom sudu su me onda ubeđivali da se presuda dugo čeka, i ja sam čekala, sve dok početkom 2014. nisam pozvala telefonom da se raspitam o mom predmetu. Tada sam saznala da je Vrhovni sud Kosova presudu doneo u moju korist još 2013. godine i prosledio je osnovnom sudu u Prizrenu, a oni me jednostavno nisu obavestili - kaže Slavica.
Trik s kompjuterom
Ni tu njeni problemi ne staju. Izvršni sudija suda u Prizrenu prvo je od optuženog tražio da plati depozit za izvršenje presude, a onda se predomislio. Slavica porodicu izdržava od 150 evra penzije, dok se tuženi, kako kaže, hvali da su od najbogatijih u Prizrenu.
I tada je sudija iskoristio pravnu začkoljicu da još jednom slučaj dovede do mrtve tačke.
- Izvršni sudija u Prizrenu kazao je da im ne radi kompjuterski sistem, da im je blokiran softver i da ne može da vidi da li tuženi ima sredstava da pokrije troškove izvršenja presude, pa ću morati ja sve da platim. Kazao je da sam po članu 13. Zakona o izvršnom postupku Kosova u obavezi da u roku od 15 dana od donošenje presude, izvršim uplatu, u suprotnom gubim pravo na imovinu. Moram da platim i troškove suđenja, a kaže, oni će posle meni to da nadoknade. Podstanar sam, jedva sastavljam kraj sa krajem, deca mi ne rade. Kako da platim - očajna je Slavica čija borba za imovinu ni do danas nije okončana.
Oteti u Crvenom krstu
Kada je juna 1999. većina Srba napustila taj grad, Slavica i njen suprug Momčilo ostali su smatrajući da nikome ništa nisu nažao uradili, da žive u multietničkoj ulici u kojoj su se svi divno slagali. Ali, oboje su oteti kada su svratili u Crveni krst da zatraže hemociklar i shvatili su da moraju da odu.
- Sve komšije su došle u naše dvorište i govorile da ne napuštamo Prizren, da će garantovati za nas. Ali, mi smo više bili u kućnom pritvoru, nego što smo imali slobodu kretanja. I morali smo da odemo - kaže Slavica.
Pretnje sudiji
Slavica priča da je bilo i pretnji.
- Mladi sudija u Prizrenu kazao mi je da je odlazio na teren. Međutim, tuženi i njegov sin pretili su sudiji i mom advokatu - kaže Slavica.