Priča o dva brata, Luki i Aliji

Na mermernom postamentu između dvojice mrkih brkajlija, jednog sa prepoznatljivom srpskom šubarom, drugog sa naglašeno velikim turskim turbanom na glavi, sedi sićišna starica u crnogorskoj nacionalnoj nošnji.

Na spomeniku nema nikakvog natpisa, ali u Prijepolju, pa i u gotovo celom Srednjem Polimlju skoro da nema ni đaka prvaka koji ne zna kome je posvećen, jer je priča koja je inspirisala autora skulpture, akademskog vajara Gorana Čpajaka iz Beograda, odavno već poprimila obrise mita. A da to ipak nije mit već život i zbilja koju samo on ume da izrežira, kazuju dve stare požutele fotografije.

Sikter sirotinji

A njeni koreni sežu do druge polovine 19. veka, možda i koju godinu dalje. Tada se Savko Pejović iz zaseoka Pejovići u selu Orašac, a ceo taj lanac sela iznad Brodareva poznat je pod imenom Komaran, oženio iz kovrenskog sela Gorice. Hajduk i nebojša, koji nije zarezivao ni cara ni ćesara, po prilici, na nekom vašaru kod pavinopoljske crkve, zagledao lepu Ružicu, rodom od Kojovića, s kojom je potom za kratko vreme izrodio sedmoro dece - sinove Rista, Rada, Luku, Radula i Borislava i ćerke Milanu i Milicu.

Onda se dogodi nesreća. Savko pogine u nekom sukobu komita sa Turcima i Ružica ostane udovica sa sedmoro nejake siročadi.

Jednoga dana, bilo, kako se nagađa, pred krsnu slavu, Božić ili Vaskrs, pošalje ona sina Rista u mlin. Risto taman zasuo žito u koš i poradovao se što neće morati da čeka na red, kad banuo nekakav mladi, nadmeni musliman, dognao na mazgi sto oka da melje:

- Sikter ti, kopile kaursko, kupi tu bedu i gubi se, ja neću da čekam red! - breknuo je kabadahija.

Risto ga zamolio da ga pusti da samelje tu zobnicu žita, za čas će to, ali silnik ni da čuje, prevrnuo koš, prosuo žito i još mu i šamar udario. Iako je bio još maloletan, Risto, po prilici, bio razvijeniji od svojih godina. Planuo i nekakvom mačugom siledžiju zviznuo po glavi i vratio mu šamar. Turčin pao kao sveća, a Risto pobegao kući i bez žita i bez brašna. Ispričao majci kako je bilo. Njoj ne bilo do žita, neka ga vrane zoblju, može slava i bez pogače i priganica, nego se našla na muci jer je dobro znala da takvi ne praštaju ćutek, pogotovu Srbima.

Agina pomoć

Da li iste noći ili sutradan, banuo u njenu kuću ugledni aga Nail Nuković, stari prijatelj i kum njene kuće iz obližnjeg sela Bojre, kojeg su štovali i Turci i Srbi:

- Kumo, sve sam čuo i znam kako je bilo, i milo mi je da se našao neko da prevegari tu pogan što je svojim nesojlukom zabavio o jadu i Srbe i Turke, ali mi nije milo što je to palo u dio mome kumčetu. Došao sam da mi daš ovo dete, neka ga kod mene, dok je pod mojom zaštitom, a ako ostane kod tebe zaklaće ti ga čim ugrabe priliku. Uz to, ni ovu ostalu decu ti neće smeti mrko pogledati...

Tako je Risto, izgleda, dospeo u aginu kuću. On veliki domaćin i dočeklija, ali nije imao naslednika, pa je Rista prihvatio kao sina i odredio mu čak i deo imanja u nasledstvo. On poslušan i vredan, a naočit i lep, kad je pristasao, zapazio jednu devojku i srce mu zaigralo. Bila muslimanka od Gojaka iz Gojakovića. Planula obostrana ljubav. Ispriča on kumu-dobrotvoru koju je devojku begenisao. Aga mu pofermao, ali mu i kazao da će morati da pređe u islam ako želi njenu ruku. Pristane da ugodi i srcu i agi, a kum mu da ime Alija i odredi da se preziva Poturak.

- Zna se da je živeo veoma dugo, umro je, izgleda, tek posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, i da je imao petoro dece - dva sina, Hamda i Sinana, i tri ćerke - kaže Milinko - Mišo Pejović, unuk Ristovog, odnosno Alijinog brata Radula, vojni penzioner koji sada živi u Užicu i aktivno radi na oživljavanju ove priče i okupljanju rođaka i sa jedne i sa druge strane. - Sinan je imao sinove Šemsa, Šela i Ćamila, a Hamdo Aliju, koji sada živi u Sarajevu i, što je takođe zanimljivo, oženjen je Srpkinjom...

Majka Ružica dočekala je, kažu, stotu i držala decu na okupu i nije joj smetalo ni to što se najstariji Risto poturčio i zamotao čalmu oko glave.

Čudna slika

U legendarnom stroju 1.300 mladih kaplara koji su u Prvom svetskom ratu proneli slavu srpskog oružja i herojstvom zadivili i neprijatelje, bio je i Prijepoljac Andrija Bogdanović.

- On je, po svemu sudeći, bio 1898, a po nekim podacima možda čak i 1900. godište - kazuje Andrijin sinovac, beogradski biznismen Vlade Bogdanović, vlasnik preduzeća Limes, nesumnjivo najzaslužniji čovek da priča o Ružici Pejović i njenim sinovima ne potone u magline zaborava. - I on se našao među onima koji su sa Krfa upućeni na oporavak u Francusku. U Parizu je završio pravo, a kad se, najverovatnije već 1919. godine vratio u Prijepolje, doneo je i fotoaparat od kojeg se potom nije odvajao... Tih prvih godina posle Prvog svetskog rata, negde u Komaranu fotografisao je baku Ružicu Pejović između sinova Luke i Alije, takođe već ljudi u ozbiljnim godinama.

Muzejska postavka

- Ta fotografija me zainteresovala još u vreme gimnazijskih dana, ali nikada za njegova života nisam uspeo da o njoj porazgovaram i nešto više saznam od autora, mog strica Andrije, koji je za mene uistinu bio kao roditelj. Moj tetak Sreten Vukosavljević, poznati sociolog sela, svojevremeno je zapisao priču o Ružici i njenim sinovima Luki i Aliji, odnosno razgovor sa njom, ali se meni činilo da se ta priča ne može iskazati rečima. Zato sam, kad sam sreo profesora Čpajaka, počeo njega da salećem i ubeđujem da se pozabavi ovom pričom.

- Javila se onda dilema da li tu skulpturu treba da držim i čuvam u svojoj kući ili da je stavim na uvid javnosti, a kad sam sreo Slavoljuba - Bata Pušicu, direktora prijepoljskog muzeja, i video da on u svojoj postavci drži jednu fotografiju majke Ružice i njenih sinova Luke i Alije (Andrija Bogdanović je, inače, napravio dva različita snimka, prim. B. S.), shvatio sam da gipsanu skulpturu treba izložiti u muzeju. Kad sam ubrzo saznao da ona pleni pažnju i izaziva veoma pozitivne reakcije posetilaca muzeja, došao sam na ideju da skulpturi damo trajni oblik i zatražimo joj mesto na nekom od prijepoljskih trgova...

Vreme politikanata

Vlade Bogdanović je tada o svom trošku raspisao nagradni konkurs i pozvao u pomoć prijepoljske osnovce da smisle i predlože ime za spomenik.

- Odziv je bio izvanredan - kaže Vlade Bogdanović. - Prispelo je više od 130 predloga, a mi smo se opredelili za Suada S. Sadikovića, tada đaka šestog razreda osnovne škole, koji je predložio da spomenik nosi ime "Zauvek braća".

- Skulptura, nažalost, i danas evo stoji pred vratima muzeja i izaziva izuzetno pozitivne reakcije, ali gradski oci nikako da se dogovore gde da je konačno smestimo - veli direktor muzeja Slavoljub - Bato Pušica, koji se nada da će razum i tolerancija nadvladati politikantstvo i sitno, kratkoročno šićarenje na zavađanju i razbraćivanju ljudi, da će konačno doći vakat kad se ljudi neće gledati i deliti po kapama nego po glavama.

Krvni mostovi

Iako se toliko toga dogodilo i promenilo u životu i shvatanjima i ljudi ovih krajeva, ni danas, nažalost, nisu retki, ni sa jedne ni sa druge strane, oni koji ne vole ove priče o krvnim mostovima koji ih neraskidivo vežu. U to su, nesumnjivo, prste uplele ekstremno nacionalističke partije i struje, pojedinci uvek budni i spremni za raskole, zavađe i mržnje, vazda ornih da iz karamluka prošlosti iskopaju atavizme, ono što je ljude delilo, a ne ono što ih je mirilo i spajalo. Takvi kod Srba podjaruju nekakvu vrstu sramote i stida što se neki njihov predak "poturčio", a kod muslimana uporno nastojanje da se po svaku cenu dokaže nedokazivo: da su oni autohtoni muslimani, odnosno direktni potomci Osmanlija.

Dokaz za to je činjenica što ni sa jedne ni sa druge strane, naročito sa muslimanske, nisam našao previše ornih za priču na ovu temu i o ovom konkretnom slučaju. Ako ih je i bilo, uglavnom su insistirali da im se ime ne spominje. Izrazito pozitivni izuzetak predstavljaju Milinko - Mišo Pejović, unuk Radula Pejovića, i Lutvo Poturak, praunuk Radulovog starijeg brata Rista, odnosno Alije Poturka. Njih dvojica drže i šire rođačke veze i ne daju da se zamuti njihova rođačka krv po ugledu na prababu, odnosno čukunbabu Ružicu u čijem je širokom i plemenitom srcu bilo mesta i za sina Rista, koji je sticajem okolnosti prešao u islam, baš kao i za svu ostalu decu koja su ostala hrišćani.

- Posle mojih iskustava s konkursom za ime ovog spomenika i kad sam video kako su na to reagovala deca, sve mi se čini da bi nam bolje krenulo i da bismo bolje živeli kada bismo mladima pružili priliku i da nam uređuju i prave državu - kaže Vlade Bogdanović.