Srbija u zasedi čeka proizvođače
- U privatno preduzetništvo sam ušao pre 25 godina kada sam sa kumom osnovao zanatsku radnju za proizvodnju zakovica i eksera. Tada sam još bio zaposlen firmi Prvi partizan. S proizvodnjom smo počeli u mojoj porodičnoj kući i iz godine u godinu se napredovalo. Prelomna godina za rast i razvoj firme bila je 2006. kada su moji sinovi Marko i Veljko i kćerka Marija prihvatili da nastave gde sam ja stao. U firmi je i moja supruga Mirjana, pa smo prava porodična firma u kojoj je zaposleno i niz naših rođaka. U početku sam imao pet zaposlenih, a sada nas je u firmi oko 60. Plata se ne prima kao u socijalizmu, ona se zarađuje, i to moji zaposleni odlično znaju. Prosečna zarada iznosi oko 50.000 dinara i ona je veća od republičkog proseka, a dobar majstor može da zaradi i oko 100.000 dinara. Sa zaradom i plaćanjem dažbina državi nikada nisam kasnio nijedan dan - priča Mihailo Selaković, vlasnik MTK Metal komerca, firme čije je sedište u selu Drijetanj, udaljenom od Užica samo šest kilometara.
Hiperinflacija
Tek što je uplovio u vode privatnog biznisa nezapamćena hiperinflacija je uništila sve.
- Bilo je mnogo ružno vreme. Trebalo je porodicu prehraniti i ja sam pored posla u "Tvrdom metalu" uleteo u privatni biznis. Država je pucala, sankcije su sprečavale privrednu aktivnost, a onda se pojavila i hiperinflacija. Još mi je nejasno da li je to neko namerno uradio ili je to moralo da se desi. Samo znam da je tada sve uništeno.
Srbija maćeha
Firma je prvo zakupila prostor i radilo se na polovnoj opremi. Vrlo brzo iz sopstvenih obrtnih sredstava i sa minimalnim kratkoročnim zaduženjima Mihailo je kupio 2.500 metara kvadratnih poslovnog prostora bivše štamparije Rujno i novu opremu i firma ulazi u novi stepen razvoja. Ruinirani prostor štamparije je obnovljen je za samo četiri meseca radom svih zaposlenih u tri smene i dobijen je prostor koji je sređen kao apoteka.
- Nikada nisam bio dužan i ne volim dug. Morao sam da uzmem kredite s kratkim rokom otplate da bih dopunio ušteđeni iznos. Krediti su kod nas gori od giljotine i ja moje radnike stalno upozoravam da izbegavaju zaduženja u vidu dozvoljenog minusa - kaže Mihailo.
Sa do sada postignutim on je zadovoljan, ali ističe da bi znatno više uradio da država više pažnje posvećuje proizvodnji i domaćim proizvođačima.
- Država mnogo više pažnje posvećuje trgovcima i trgovini, raznoraznim uslužnim delatnostima, dok smo mi proizvođači u zapećku. Kad bi bilo povoljnih kredita i kada bi država bila jeftinija, ostvario bih bolje i proizvodne i finansijske rezultate. Imam utisak da me stalno čekaju u zasedi i gledaju kako da mi što više okrnje zaradu. Plaćam firmarinu, takse, poreze i doprinose koji su veći nego u drugim evropskim zemljama i sa tako povećanim troškovima uspevam da odolim konkurenciji na tržištu koje ima znatno povoljnije uslove poslovanja nego ja u Srbiji. Mi domaći proizvođači bi trebalo da budemo stub ponovne industrijalizacije zemlje, ali država više vodi računa o stranim investitorima kojima daje po 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto, a mi smo van te deobe. Zašto je to tako mogu samo da pretpostavim, ali je to za mene i sve druge domaće proizvođače potpuno nerazumljivo i neprihvatljivo. Svaka uređena država valjda prvo vodi računa o domaćem proizvođaču, pa onda o stranom. Kod nas je obrnuto i to je činjenica koja sputava domaću proizvodnju i odvraća one koji bi se možda okušali u privatnom biznisu. Kod nas postoje firme koje imaju jednog ili dva zaposlena radnika, a ostvaruju godišnji promet u milijardama dinara. Kako zarade toliki novac, meni zaista nije jasno - ističe Mihailo.
Rad je vrednost
U izboru nedeljnika "Užička nedelja" Mihailo Selaković je nedavno dobio nagradu Preduzetnik 2014. godine.
- Nagrada prija, ali i obavezuje. Lepo je kad vas u vašoj sredini u kojoj radite primete i nagrade vas za ono što radite. Iza mene, moje porodice i svih zaposlenih je period ozbiljnog rada. Rad je jedino merilo vrednosti - kaže Mihailo
Vašar u Beogradu
U firmi je zaposleni imaju prosečno 32 godine, što garantuje dalji napredak firme, ali Mihailo je zbog obrazovnog sistema koji ne prati potrebe privrede morao da uloži dodatna sredstva za obuku zaposlenih.
- Kadrovi koji se školuju u srednjim stručnim školama uglavnom nisu spremni za rad. U našim školama se ne školuju metalostrugari, metaloglodači i metalobrusači, a oni su mi najpotrebniji za izradu alata koji je moj glavni proizvod. Prošle godine sam u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje obučio sedam mladih ljudi i zaposlio ih. Škola mora pratiti potrebe privrede i takve kadrove spremati, a ne da moji stari majstori obučavaju one koje primam u firmu.
Za dobru tržišnu poziciju najvažniji su cena, kvalitet proizvoda i rokovi isporuke, ali kada je u pitanju Mihailova firma ovo staro tržišno pravilo ne važi.
- Stalno smo prisutni na međunarodnim sajmovima. Najčešće u Štutgartu i u Moskvi. Planiramo da se pojavimo i u Nirnbergu, Japanu i Indiji. Kada smo poslednji put bili u Štutgartu, Kinezi su se dugo zadržali na našem štandu kao da su hteli da proniknu u tajne naše proizvodnje. Na sajmu u Beogradu ne učestvujemo, jer on više liči na vašar nego na susret ozbiljnih privrednika. Za naše stalne kupce najvažniji je kvalitet i rok isporuke. Cena nije presudan faktor kada je naš alat u pitanju. Da je to tako, potvrđuju i mnoge preporuke naših kupaca, a mi im se odužujemo s kvalitetom i strogim poštovanjem roka isporuke.