Filmovi na kilometar
Počeo je kao kelner a zatim trgovao svim i svačim: ugljem, drvima, imanjima... Za njega je radio neki Naftali Adler. Botorić ga je slao u Budimpeštu gde se nalazila filijala pariske firme Braća Pate, i tamo iznajmljivao filmove za prikazivanje.
Botorić je plaćao na ime dnevnog zakupa 35 kruna za kilometar trake. Ta cena važila je za film "s prirodnim pojavama", tj. dokumentarni, dok je igrani film vredeo dva, pa i tri puta više. Inače, dužina filmske trake bila je jedina mera plaćanja i obračunavala se razapinjanjem trake na drveni metar.
Smrt u logoru
Svetozar Botorić je bio pravi pionir sprskih filmskih predstava, čovek koji je filmovima davao čak i naslove. Za vreme Prvog svetskog rata austrijska vojska ga je uhapsila i deportovala u jedan mađarski logor, gde je umro.
Botorić je za šest meseci 1909. godine prikazao u Beogradu oko 56 kilometara filma. Filmovi su od Budimpešte do Zemuna, gde je tada još bila granica sa Srbijom, putovali dva dana. U Zemunu bi ih špediter davao na carinjenje, a potom prevozio Botoriću u Beograd. Konkurencija Parizu bila je u kafani Hajduk Veljko.
Tu kafanu je držao izvesni Bora Jelkić, ali nije dugo izdržao. Bankrotirao je 1908. godine. Jelkićevu kafanu preuzeo je Pavle Tica. Učinilo mu se da mesto nije najpogodnije, pa se preselio u hotel Imperijal, blizu današnje Knez Mihailove ulice, a u njegovu bivšu kafanu uselio se kinematograf Imperator.
Ovakve seobe su bile prvi znak da je počela bespoštedna borba između beogradskih kafanskih bioskopa, iako stalnih bioskopa još nema. Tokom 1908. godine na Malom Kalemegdanu je zanoćio jedan od poslednjih putujućih bioskopa, Grand elektro.
Novine su pisale: "Bahmajerov bioskop na Malom Kalemegdanu u vrlo prijatnoj letnjoj sali sa vrlo savršenim instrumentima daje svoje večernje i dnevne predstave. Svakog dana program je odabran i rznovrstan. Muzika je izvrsna!"