Krenuo kod tetke u Švajcarsku, završio kao azilant
Posle 10 dana provedenih u Cirihu i divnih utisaka, U. K. je imao želju da ga poseti ponovo. Posle samo dve nedelje ukazala mu se prilika da ponovo otputuje i u pola 8 ujutro bio je u avionu za Švajcarsku. Već oko deset sati bi pio sa tetkom kafu u restoranu koji ona drži sa mužem da se, po dolasku na ciriški aerodrom nije sve krenulo nizbrdo.
- Predao sam pasoš na šalteru pasoške kontrole i odmah su mi zatražili dokaz o povratnoj karti, što je regularna procedura pri dolasku u ovu zemlju. Ipak, kada je devojka na šalteru videla da mi je pasoš star jedan dan i da još nemam nijedan pečat u njemu, upitala me je koliko novca imam kod sebe. Odgovorio sam da imam 150 franaka, jer idem na vikend kod tetke, a ona me je bledo pogledala i rekla da sačekam. Ništa mi nije bilo jasno, jer sam i prošlog puta poneo sličnu sumu - čudi se Kragujevčanin.
Kako mu je devojka sa šaltera objanila, za turističku posetu Švajcarkoj potrebno je 100 franaka dnevno, što je odmah bacilo sumnju na njega da je došao u Cirih da radi. Ubrzo potom se pojavio švajcarski policajac, koji ga je odveo u malenu sobu za saslušavanje, ispred koje je sedela Kineskinja izgledajući veoma umorno.
- Izgledala je kao da baš dugo tu sedi i čeka, pa mi je prošlo kroz glavu: "Nadam se da neću čekati toliko dugo kao ona". Objasnio sam policajcu da idem kod tetke u posetu i da sam poneo dovoljnu sumu novca za trodnevni trošak, imajući u vidu da imam obezbeđen smeštaj i hranu. Pokazao sam mu poruku u telefonu koju mi je tetka poslala, sa adresom do koje taksi treba da me doveze, ali se ispostavilo da je to adresa restorana koji drže tetka i teča, što je samo povećalo njihovu sumnju da sam došao zbog zarade. Tad sam shvatio da ću završiti kao Kineskinja koja sedi ispred - objašnjava U. K.
Policajci su posumnjali da je on pri prvoj poseti Cirihu našao "šemu" za posao i da se sad vraća da radi "na crno", bez radne vize i namere da se vrati u Srbiju. Posle dugog ubeđivanja, uzeli su mu otiske, slikali ga i ubrzo posle toga uručiili mu papire o deportovanju u Srbiju.
Kako su svi pokušaji njegove tetke da ga puste u zemlju propali, potpisao je dokumenta samo da bi se agonija završila. Nije imao predstavu da je agonija tek tad počela, jer je zbog svih zauzetih mesta na večernjem letu za Beograd, morao da prespava na treminalu do ujutru.
- Odveli su me do terminala u kojem su bili azilanti i rekli mi da sačekam i da će mi neko prići i reći šta treba da radim. Šest sati sam se šetao, mrtav gladan, čekajući. Pokušao sam dva sata da odspavam na stolicama, ali sam se samo ukočio. Kako me niko nije prepoznao, otišao sam do recepcije terminala i pitao o čemu se radi. Žena koja tu radi me je začuđeno pitala: "Pa zar ti nisu rekli da mi se javiš?". Objasnila mi je gde mogu da spavam, jedem i da se istuširam, ali tad mi je već sve preselo - kaže Kragujevčanin.
Tad je već bilo sedam sati uveče i U. K. je sa kuponom za hranu ušao u tesnu prostoriju u kojoj je stajao samo jedan sto za kojim su azilanti jeli "jadnu salaticu" od mešanog povrća, bez mesa ili bilo kakvog dodatka. Svi su delovali izmučeno.
- Niko od njih nije znao šta ih čeka, a mnogi su na istom terminalu bili više od mesec dana, jer im još nisu rešili slučaj. Uplašio sam se da i mene neće strefiti ista sudbina. Tad je baterija na telefonu počela da mi se prazni, što znači da ću uskoro postati odsečen od sveta, jer mi nisu dozvoljavali da uzmem punjač iz prtljaga. Nisu mi dozvolili da uzmem ni duks, iako sam se smrzavao u šorcu i majici - priča Kragujevčanin.
Posle neprostavane noći, ukočenog vrata i 24 sata bez vazduha, ovaj mladić deportovan je u Srbiju i to kao međunarodni kriminalac. Kao šlag na tortu, izgublili su mu kofer.
- Sprovela su me dva policajca naočigled svih putnika, kako bih prvi seo u avion. Samo što mi nisu stavili lisice. Morao sam da sednem na zasebno mesto u avionu i nisu mi vratili dokumenta. Ostali putnici su sigurno mislili da sam težak kriminalac, jer me je po sletanju osoblje aviona dovelo do policajca, koji me je već spremno čekao. Posle kratke procedure konačno sam pušten, ali kad sam saznao da su mi još i kofer izgubili, poželeo sam da se ovo putovanje nikad nije dogodilo - priča U. K.
Kofer su mu našli već narednog dana, ali je ovo bilo iskustvo koje ne bi poželeo ni svom "najgorem neprijatelju.