Slučajnosti ne postoje
U jednom od svojih eseja, Jung je tvrdio da se slučajnosti češće dešavaju nego što to teorija verovatnoće može i da predvidi. Kako po teoriji verovatnoće neki događaj nema izgleda da se desi, a on se ipak odigra, Jung je smatrao da je to delo nepoznate sile, koja teži ka uspostavljanju sveopšteg reda. Onda je uveo termin sinhronicitet, kojim je pokušao da imenuje pojavu kada se naizgled nepovezani događaji javljaju u nekoj neočekivanoj vezi jedan za drugim.
Jungu su se pridružili i mnogi drugi naučnici, među kojima je i njegov saradnik, čuveni fizičar Volfgang Pauli, koji je smatrao da su slučajnosti upravo vidljivi tragovi principa kojima ne možemo da uđemo u trag. Drugim rečima, upravo neobične podudarnosti koje su teorijom verovatnoće bile nemoguće, svedoče nam da postoje nevidljivi i za nas nepoznati mehanizmi pomoću kojih sve funkcioniše.
U funkciji teorija zavere
Ova tema je uzrok brojni špekulacija, među kojima je najrasprostranjenija teorija zavere. Ukoliko bi se zaista naučno dokazalo da postoji nevidljiva dimenzija u kojoj vladaju zakonitosti kao što vladaju na fizičkom nivou, onda bi moglo da se postavi pitanje:
Ima li istine u tvrdnjama da su neka tajna udruženja odavno došla do takvih znanja i da ih zloupotrebljavaju?
Naučnici su još pre pola veka došli do toga da dve subatomske čestice, koje su jednom bile u međusobnoj korelaciji, mogu ponovo da reaguju jedna na drugu čak i posle više hiljada godina, pa i na udaljenosti od više svetlosnih godina. Smatra se da i čestice i ljudi mogu da utiču jedni na druge jer je sve na svetu povezano - prošlo, sadašnje i buduće je u jednom sveobuhvatnom redu.
Na koji način utičemo jedni na druge, kao i na koji način izazivamo događaje, baš kao i to koje to čestice upravljaju događajima - ne postoji odgovor! Običnom čoveku je teško čak i uz pomoć mašte da dosegne fantastične mehanizme, koji upravljaju svetom, ali u jednom se svi slažu: slučajnosti ne postoje!