Filozofi na putu Užice - Višegrad
Kremna, selo čuveno po proročkim veštinama, dobilo je nedavno svoju monografiju, koja na 1.072 strane oslikava život sela od davnih zapamćenih početaka pa sve do današnjih dana. Po ugledu na Jovana Cvijića, koji je još 1896. godine pokrenuo ediciju o istraživanju srpskih sela, doktor Ilija Misailović objavio je monografiju "Kremna, selo na putu Užice-Višegrad".
On piše o svakodnevnom životu ovdašnjih ljudi, o ratovima, hajdučiji, hajkama na vukove, lopovima i vatrogascima...
- Znajući da se velike istine sastoje od mnogo malih istina, on pažnju poklanja i informaciji da je Velizar Savić, uz opštinsku preporuku, tražio dozvolu za pušku tančicu kapislaru radi lova kao član sreskog lovačkog društva - rekao je akademik Ljubomir Simović.
Film za jednog gledaoca
Kremanac Đoko Nikolić bio je pravnik i veliki filmofil. U Užicu osamdesetih godina radila su dva bioskopa. Jednog dana pošao je da gleda film u Domu JNA. Blagajnik ga je obavestio da je film otkazan.
- Zbog čega - upita Đoko.
- Ako se ne proda najmanje 80 karata, film se ne prikazuje.
- Daj mi 80 karata!
Volovi za krađu
Kremanci su u užičkom kraju poznati po oštroumnosti i da ih nije lako žedne prevesti preko vode, pa su se često nadmudrivali sa susednim selima. Tako jednom proda Kremanac Mokrogorcu volove uz opasku da ih vrati ako bude kakvih problema. Posle desetak dana dotera Mokrogorac volove prodavcu uz žalbu da neće da vuku.
- Upregnem volove, viknem na njih, ošinem, oni ni makac - žalio se Mokrogorac.
Uze Kremanac volove, zavrze jedan balvan pred kupcem, priđe volovima i šapnu im nešto na uvo. Volovi trgoše onaj balvan kao da je perce.
- Ovo su volovi koji su obučeni za rad u državnoj šumi. Na njih se ne viče, već šapće, može šumar biti negde u blizini - otkri tajnu volova Kremanac.
Iz knjige čitamo kada su partizani stigli u Kremnu 1944. Tražili su po selu hranu, a ovcu im je dao Kosta Misailović i upitao ih je za koga se bore. Uveče na sastanku komesar objasni ciljeve borbe za oslobođenje i reče:
- Znate li vi Milana Jokića, najbogatijeg čoveka u Bajinoj Bašti? E, mi se borimo da i Milan Jokić bude jednak sa vama!
Javi se Zarija Stanić, prizet u Misailovićima:
- Nije vam dobra ta borba. Lako je Milana Jokića dovesti da bude jednak nama. Možete li vi da se borite da mi budemo jednaki Milanu Jokiću!
Komesar se začudio jer je sa tom parolom prošao celu Bosnu i svuda je bila prihvaćena, a Kremanac Zarija dobi nadimak Filozof.
Spasavanje Tita
A priča koju je autoru knjige ispričao Željko Panić kao da podseća na naše vreme. Lazar Stašić je bio čuvar na strugari Šumskog gazdinstva. Pošto se ukazala potreba za vatrogascem, prijavi se za vatrogasni kurs. Dođe završni ispit posle obavljene obuke, komisija došla iz Užica. Kada je došao na red Stašić, predsednik komisije postavi mu pitanje:
- Druže Stašiću, na ovoj strugari izbio je požar. Šta ćeš ti kao vatrogasac prvo uraditi?
Lazar se kao zamisli, pa kao iz topa:
- Druže profesore, ja bih prvo izneo Titovu sliku!
- Položio si - uzvrati profesor.
O Kremni se nadaleko čulo zahvaljujući Tarabićima - Milošu (1809-1854) i njegovom sinovcu Mitru (1829-1898). Pored najpoznatijih, Miloša i Mitra, u Tarabićima je bilo još proroka. Tu je Lazo, mlađi Milošev brat koji se pročuo po proricanjima od 1857. do 1868. godine. Živko Tarabić je prorekao da će posle prvog biti još krvaviji drugi rat. Miloš Tarabić, rođen 1911. godine, znao je dva strana jezika, bio je školovan ugostitelj, radio je po brodovima. Prorekao je tačan datum svoje smrti. Misailović piše da je u Kremni bilo još vidovnjaka, ali njihova slava nije izlazila iz okvira sela, pa je po Ljubomiru Simoviću Kremna nekada bila neka vrsta srpskih Delfa.
- Kremansko proročanstvo treba prihvatiti kao kulturno dobro srpskog naroda i kao takvo ga čuvati u riznici narodnog stvaralaštva - zaključuje Ilija Misailović.
Akademik Milorad Simić podsetio je na reči Ive Andrića da je svaki čovek je dužan svome zavičaju.
Čuvaj knjige od oca
Pašić K. Obren učio je kod učiteljice Jelice Stanić. On se seća da su najsiromašniji đaci u razredu bili Moljkovići, Obren i Gvozden. Obično nisu imali ni knjige ni sveske. Pašić se prisetio kako je jedno učiteljica sakupljala pare od đaka da im zajednički kupe njige. Posle mesec dana braća Obren i Gvozden su opet bili bez knjiga.
- Gde su knjige - pita učiteljica.
- Popušio otac - snuždio se Obren.
A šta je naše
- U jesen 1990. krenula je peticija građana opštine Užice po mesnim zajednicama da se iz imena grada izostavi Titovo. Navodno, sve su se MZ izjasnile da pridev Titovo ostane, sem u Kremni. U Kremni je najviše doprineo da se peticija podrži narodni pevač Milan Đurđić Galama. On je objasnio ovako:
- Ovom zemljom su upravljali župani, kraljevi i carevi, age i begovi, knezovi i kraljevi, upravljali su i predsednici. Njihovo se ništa ne zove, nego samo Titovo. Pa dobro, ako je sve Titovo, šta je onda naše?