Svoju muku muče sami
Avgustovska katastrofa na teritoriji Loznice još nema isti tretman kao majska pa nadoknadu nastale štete još niko od stanovnika nije dobio mada su se građani obraćali i gradu i državi. Svoju muku muče sami. Posle poplave snalazili su se kako ko zna i ume. Obradovala ih je sredinom decembra pošiljka od preko 300 kilograma hrane, odeće i drugih potrepština Srba iz Australije, slušalaca i prijatelja Srpskog radija iz Kanbere, a desetak dana kasnije iz istog kraja sveta i od istih plemenitih ljudi stiglo je još i 200 evra za pet najugroženijih porodica.
- Osim pomoći od našeg dobrog naroda iz Australije, slabo nas se ko setio. Njima svaka čast i zahvalna sam im do neba. Dobila sam posle poplave krevete na dar, ali su bili tako lošeg kvaliteta da su brzo propali. Nešto smo sami u kući, koja je i pre bila neuslovna, sanirali, ali još smo bez tepiha, ormara, stola, a imam stolice koje sam popravljala sama zakivajući eksere... Nažalost, imam veći problem od nameštaja, osmogodišnja ćerka Milica mora na operaciju uha u Beograd, a to košta oko 300 evra. Nešto para sam sakupila, ali ne ceo iznos - kaže Slađana Vasilić, jedna od onih koja se svojevremeno radovala pomoći iz Kanbere.
Kupila, pa bacila
Olivera Vučković, majka dvoje dece, kaže da se nije mnogo toga promenilo u poslednjih deset meseci. "Jedna od retkih lepih stvari je pomoć dijaspore iz Australije. Dobili smo nešto paketa od Crvenog krsta, a Hleb života iz Beograda donirala nam je oko 250 evra, koje sam uložila u renoviranje. "Ponovo sam morala da pobacam sve stvari. Stan sam čistila milion puta, dezinfikovala, šta nisam radila, ali džaba...".
Sve koje je u avgustu 2014. posetila poludela Trbušnička reka s jedne i Štira sa druge strane su na istim mukama. Vlaga se uvukla duboko u temelje zgrada, paviljona i baraka, vreba i ne da im mira. Pored teškog života u nemaštini, većina prima socijalnu pomoć, dečje dodatke i nema stalan posao, najviše ih boli što su ostali bez nadoknade za štetu koju su pretrpeli. A život na Gradilištu, naselju podignutom pre više do pola veka za privremeni smeštaj radnika koji su tada gradili fabriku Viskoza, kao da je stao. Barake su postale dom ljudima koji su ostavljeni da se snalaze kako znaju. Zaboravljeni kao i fabrika koja je nekada hranila ceo loznički kraj.
- Radost je kratko trajala, kada smo sredili dom, vlaga se vratila. Srčani sam bolesnik, imam gušenja, a uz penziju od 90 evra nemam mogućnosti da ponovo ulažem. Borimo se, ali je teško... Bojimo se nove poplave. Sanjam neprekidno da bežim i gazim po vodi... Osim pomoći iz Australije, ništa nismo dobili i sve se nadam da će se otadžbina i nas setiti - poručuje Biljana Velimirović, udovica koja živi sa sinom Aleksandrom (27) i kćerkom Ivanom (20), studentkinjom.
Oko 140 žitelja Gradilišta je potpisalo peticiju tražeći pomoć od grada Loznice i od Srbije, ali odgovora nema. "Hoćemo mi sve da sredimo, imamo volje i snage, ali je najveći problem nedostatak novca, ističu nesrećni žitelji od kojih su mnogi pozajmili pare da bi renovirali stanove.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.