Državu baš briga za umetnost
-Trenutno stanje u našoj kulturi je, bez ikakvog stanja. Stanje bez stanja. Sve je u iščekivanju. Kultura bez materijalne podrške ne postoji. Kultura se svela na pojedinačne incidente ljudi koji je svojom voljom i svojom energijom održavaju. Nekakvog strateškog, ozbiljnijeg plana, apsolutno nema.
Pročitajte još:
* Balkanski špijun stigao iz Japana
* Politika je ušla u srpsko pozorište
Šta država čini za kulturu?
- Baš je briga! Najbolji primer za to je da se naša dela prevode i u inostranstvu igraju kao incidenti. Eto, "Balkanski špijun" na japanskom je volja i želja jednog japanskog prevodioca da jedno delo predstavi japanskoj publici. Tu niko od nas ništa nije učinio, niti je ikoga od nas išta koštalo. Jedino što sam ja napisao taj komad pre trideset pet godina. Država nikad nije stajala iza velikih i ozbiljnih projekata. Recimo,da se naši pisci prezentuju, da im se pomogne da odu u svet.
Koliko je to stanje bez stanja, kako kažete, inspirativno za umetnike?
- Inspirativno je u smislu jedne vrste analize društva u kojem živimo, analize države ili samoanalize. Umetnost se najčešće reciklira od negativnih stvari. Zato velike i uspešne države često nemaju velike umetnosti. Nažalost, nesreća je povod za stvaranje umetnosti. Kod nas je ima dovoljno da se stvaraju velika dela.
Pre bi se reklo da cvetaju kič i šund?
- Cveta sve ono što bi moglo da se proda. Sve to ide od vremena cenzure, kada se vodilo računa o tome da ne može da se objavi i prikaže nešto što je skaradno. Danas je ono što je skaradno, postalo primarno. Cvetaju skaradno, sramota, prostakluk, nekultura.
Može li kultura bez podrške politike?
- Može, ali vrlo teško. Mi u pozorištu se borimo iz sve snage da preživimo. Mala pomoć znači mnogo. Ako ništa drugo, treba o tome pričati što više, i to je način borbe.
Lena čeka drugog sina
- Ono što je za nas kao porodicu najvažnije, Lena čeka drugog sina. Ove godine radi album i sigurno će ga završiti do kraja godine. Nove pesme zvuče zaista lepo. Još kao dečak sam zavoleo bluz i džez i srećan sam što se moja ćerka bavi tom muzikom, koju volim kao nešto što je zaista posebno u zabavnoj muzici.
Tužni ste što je ta muzika u zapećku?
-Ne, ne, nisam tužan. Ta muzika je na svoj način posebna i ekskluzivna. Nije za svakoga i dobro je da nije za svakoga. Čuo sam svašta u životu. Odrastao sam u Šapcu. Kao dete sam išao na šabački vašar i naslušao sam se, silom prilika, svakakvog užasa i nagledao svakakvih cirkusa.
Kolika je vaša moć kao umetnika, pisca i direktora pozorišta, da nešto promenite?
- Vrlo mala. U pozorište dođe 300-400 ljudi za jedno veče. Njima šaljemo poruku da je bolje da gledaju nešto pametnije od onoga što im se servira putem medija. Malo je to. Ali, zbir svih predstava, svih ljudi koji se bave kulturom, može da doprinese da se mentalitet i stanje u medijima menjaju. Ma koliko bilo malo, ništa nije uzaludno. Kada sam pisao "Špijuna", želja mi je da napravim priču o sudbini jednog čoveka i jedne porodice. Pisao sam to kao čovek koji je ukorenjen u Beogradu, u Ateljeu 212. Nisam ni sanjao da će to biti interesantno nekome van Beograda. A eto, "Špijun" je preveden čak i na kineski jezik.