Za svakog vojnika po jedna omorika
- U Igrištu danas živi svega 25 duša, svega osam više od broja mladića koji su iz ovog sela otišli da brane Srbiju. Samo iz moje kuće, kuće Petrovića, u rat je otišlo pet muških glava u cvetu mladosti, a vratio sa samo jedan. Ni oni koji su ostali u selu, a to su uglavnom starci, a ni oni koji su odavde otišli u svet nećemo zaboraviti njihove žrtve. Ovo je druga godina kako se svi Igrištani okupljaju na dan seoske slave i odaju poštu onima koji su poginuli i onima koji su se izranjavani vratili kućama. Najstariji meštani čuvaju i prenose mlađima svoja sećanja - kaže za "Vesti" Radoslav Petrović koji živi u Beogradu i kome je pripala čast da u ime petorice svojih Petrovića posadi prvu omoriku.
Suze sa neba
U trenutku sađenja omorika padala je blaga majska kiša a starine iz ovog sela objašnjavale su da to nije kiša, već da to nebo plače za mladićima čiji su životi ugašeni na Kolubari, Ceru, Suvoboru, u albanskim bespućima, na Krfu, Solunskom frontu i ko zna još kojim mestima gde se osvajala sloboda.
Radule Todorović, jedan od najstarijih žitelja Igrišta, danas ima 77 godina i pričao je okupljenima sećanja svoje porodice.
- Tako to ide, meni je moj otac Milutin, kojem je tada bilo 14 godina i koji još nije bio za pušku, do detalja ispričao kako su vojnici ispraćeni iz Igrišta. Kada je pukao glas da je Srbija napadnuta, bez poziva jer im za odbranu otadžbine poziv nije ni trebao, njih 17 se okupilo u centru sela gde su se izljubili sa svojima i nastavili put ka Kurušumliji, a odatle u svoje jedinice. Vojnici su na put, za većinu put bez povratka, otišli zagrljeni i sa pesmom, a za njima su dugo išle majke i sestre plačući kao da su znale da se većina njih nikada neće vratiti. Eto, meni je to ispričao otac Milutin, a ja pričam mlađima kako bi se sačuvalo sećanje na te naše heroje - objašnjavao je prisutnima Radule.
Prema rečima Slobodana Uroševića, inicijatora okupljanja Igrištana i organizatora ovog neobičnog seoskog sastajanja, prema jednom popisu iz 1953. godine Igrište je imalo 519 stanovnika, ali usledilo je vreme iseljavanja iz sela te se selo svelo na svega nekoliko kuća u kojima se još živi.
- Ovo što radimo, radimo zarad onih koji su ovde živeli, zarad mesta gde smo zadojeni, zbog nas samih, ali i zarad budućih generacija kojima ćemo ostaviti u amanet ovo naše okupljanje i sećanje na 17 mladića koji su zagrljeni i sa pesmom krenuli u rat - objašnjava Slobodan Urošević smisao okupljanja Igrištana.