Lekovi koji život znače

Čim su primili novac, odmah je požrtvovana majka Vesna otišla u apoteku i nabavila preko potrebne medikamente, pa će Dejan u narednom periodu primati svakodnevnu prepisanu terapiju. A kad je uzima, onda je i ovom 40-godišnjaku mnogo bolje - raspoložen je i veseo, a i bolovi su znatno manji.

- Hvala našim dobročiniteljima koji nam već duže vreme pomažu da prebrodimo teške dane jer bismo bez njihove pomoći verovatno ostali i bez lekova i hrane, a to znači ne bismo bili ni živi. Hvala im što nas održavaju u životu posebno sada kada je moja plata u fabrici Jumko 120 evra, a radim kao kuvarica u tri smene - ističe Vesna, zadovoljna sinovljevim zdravstvenim stanjem koje je znatno bolje, prema izveštaju doktora.

- Rana zaceljuje, jedino što sada Dejan mora tri puta dnevno da uzima insulin zbog visokog šećera. Dejan je trenutno boljeg raspoloženja, ali žao mu je što ne može da mi pomogne prilikom donošenja vode sa ulične česme u stan kao i drva za loženje iz šupe. Moram sve to da radim sama i to za dana, jer nemamo ni struju. Zato više puta silazim i vraćam se u stan - kaže majka Vesna za svog sina, dobrovoljca iz Vranja koji se borio u Republici Srpskoj dve godine, a po povratku u Srbiju oboleo od Vijetnamskog sindroma, dijabetesa i virusnog oboljenja kostiju.

Miloševići nas ispraćaju i ponovo kažu hvala svim donatorima.