Drvo kao svetinja

Naši preci su u svojim selima, od davnih vremena, hrast smatrali božanstvom. Na drvetu su sa zapadne strane urezivali krst kako bi se tokom molitve svi seljani okrenuli ka istoku. Ovo mesto je bilo svetilište i na drvo nije smelo da se penje, seći ga ili skrnaviti na bilo koji način kao ni spavati pod krošnjom. Bilo ih je dosta zasađenih na međama, ali glavni zapis je bio u centru sela i služio je za proslavljanje seoske slave (zavetine) kao i za ostala okupljanja, litije i molitve. Zapis je bio zaštitnik sela, ali ako bi mu neko, na bilo koji način naudio, stizala bi ga surova kazna tako što bi on ubrzo umro ili bi njegovu porodicu poterala tragična sudbina.

I danas u mnogim selima prepričavaju tragične sudbine onih koji su se drznuli da urade nešto s hrastom što se, po verovanju, ne sme. Neki stari ljudi gaje toliko veliko strahopoštovanje prema zapisu da veruju da se pod njim ne treba dugo zadržavati kao ni fotografisati ga.

Koliko je ovo verovanje u našem narodu jako, svedoče i problemi koji nastaju kada se hrast ispreči na putu nekih državnih projekata, bilo da je to autoput ili širenje površinskih kopova. Sve je bilo zaustavljeno, jer, bez obzira što postoji veliki broj ljudi koji ne veruju u moći zapisa, za svaki slučaj, niko ne želi da bude onaj najhrabriji koji će ovo drvo iseći ili oštetiti na neki način jer bi to, po verovanju, donelo veliku nesreću.