Izvolite napolje iz autobusa

Slika svakidašnja. Ono što muči Beograđane poslednjih godina jesu kontrolori Bus plusa, firme koja naplaćuje karte za prevoz. Posle brojnih kontrolorskih patrola u pratnji komunalne policije, koje su zaustavljale autobuse pored puta da ne bi promakao koji putnik švercer, i brojnih protesta Beograđana, situacija se poslednjih meseci smirila.

Povremeno izbije tuča putnika i kontrolora, ali kaznenih ekspedicija nema. Zasad narod kuka zbog nedavnog ukidanja pojedinačnih karti i poskupljenja prevoza koje je prikazano kao uvođenje karata koje važe sat i po i koštaju 89 dinara. Za nezaposlene i osiromašene Beograđane bio je to udarac poput poskupljenja struje. Najjeftinija mesečna karta za zaposlene košta 30 evra, što je mnogo za ionako bušne džepove.

Reporterska ekipa "Vesti" nedavno se provozala bez karte autobuskom linijom 16, relacija Novi Beograd - Karaburma 2. Na relativno kratkom putu autobus staje na 24 stanice, a prelazi 12-ak kilometara.

Sveopšta bruka

- Ma, kakva kratka relacija, sestro, znaš koliko je to dugačak i neizvestan put kada se švercuješ - promrmlja student Filozofskog fakulteta i tako razbi tišinu polupraznog autobusa.

Putnici zamišljeni, vozač sluša muziku s mobilnog. Kontrolora ili ridžovana, kako ih zovu u slengu, ni od korova. Većina putnika ulazi u autobus i maša se mobilnog telefona. Kartu niko ne prislanja na aparat za validiranje. Na stanici kod Istorijskog arhiva Beograda ulazi nervozan 40-godišnjak.

- Na svakoj stanici kontrolori. Putujem do Kovina sto godina. Nemam, brate, pare za kartu, švercujem se i izbacuju me. Srećom, nije bilo komunalne policije. Živim u Kovinu, ne znam kako i od čega. Vajar sam, a tri godine nisam prodao nijednu skulpturu. Odradim neki sitni poslić, nekome nešto nacrtam, naslikam, a vajam za svoju dušu. U Srbiji nema novca za kulturu. Beograd je čak i u devedesetim bio normalniji grad nego danas. Ko će da me razume da nemam čime da kupim kartu - jada se Milovan Matić.

Brat mu živi u Beču, pa se nada da će uskoro uspeti da tamo nađe posao i preseli se iz srpskog tamnog vilajeta.

- Beč ima savršen prevoz. Platiš kartu 2,20 evra i voziš se koliko hoćeš, a njihovi kontrolori su gospoda u uniformi. Ovi naši priučeni svaštari se ponašaju kao gospodari sveta. Ma bruka je i država, i mi narod što smo prinuđeni da se švercujemo, eto dokle smo se srozali - kaže Milovan.

Pretnja sudijom

Na Karaburmi ulazi nekoliko komšija penzionera u autobus. Svi imaju penzionerske mesečne karte koje koštaju 1.100 dinara. Upadaju đaci i studenti, skoro niko ne vadi kartu.

- Ne švercujem se. Neprijatno mi je od pogrdnih reči kojima kontrolori čašćavaju putnike bez karata. Radije ne jedem, nego što ću dozvoliti da mi neki polusvet drži predavanja - kaže crvenokosa Marina iz Prijepolja, apsolvent turizma .

Ulazi grupa kontrolora. Četvoro ih je, tri žene i jedan muškarac. Namršteno traže karte.

- Nemam - kažu reporteri "Vesti" i počinje objašnjavanje sa kontrolorom. Objašnjenja da nemamo novca ne dopiru do njega...

- Platite 2.000 dinara kaznu odmah, ili ćete švercovanje platiti duplo više kod sudije - kaže povišenim tonom, na kraju gubi volju da se objašnjava jer se u razgovor umešao jedan gospodin.

- Momak, ni ja nemam kartu, šta ćemo sada? Ostavite ljude na miru - autoritativno kaže profesor dr Lazar Ružičić, hvatajući se novčanika. Za to vreme kontrolorke prete mlađima i kreću sa ulovljenim studentima ka delu autobusa gde su reporteri "Vesti". Počinje ubeđivanje i na kraju nalazimo kompromis - izlazimo na sledećoj stanici.

- Izvolite napolje iz autobusa - kaže kontrolor, ali reporteri "Vesti" ostaju u autobusu. Predstavljamo se, uredno pokazujući karte. Kontrolor se zacrveneo i umesto nas iz autobusa izađoše kontrolori. Na sledećoj stanici ulazimo u drugi autobus, u njemu je već ista grupa kontrolora. Prasnuše u smeh.

Nije lako biti ni kontrolor, ni beogradska sirotinja koja nema cvonjka, čak ni za prevoz.