Francuski penzioner na Titovom pomenu
- Josip Broz Tito je bio pravi političar. Ljudina, šmeker i dasa u najpozitivnijem smislu. Njemu su svi svetski državnici klanjali, a nama narodu ondašnje Jugoslavije je obezbedio poštovanje kako Zapada tako i Istoka - kaže ovaj francuski penzioner.
- Po zanimanju sam trgovac, a tada sam bio mlad i tek oženjen. Kao i većina mojih komšija i ja sam se bavio poljoprivredom i radio u trgovini. Onda mi se ukazala prilika da preko Biroa za zapošljavanje odem u Pariz i nisam se mnogo dvoumio. Spakovao sam se i otišao. Bilo je to daleke 1971. godine - priča Brujić i otkriva da je komunista od kada zna za sebe, a svoj izgled, crnu odeću, dugačku bradu i šajkaču pravda crninom za suprugom.
Šajkaču, ali sa petokrakom, kaže, nosi samo u posebnim prilikima baš kao što je ova, jer je, po njemu, Tito najviše brinuo o dobrobiti radnika i seljaka.
- Nisam prestao da verujem Titu čak ni kada je umro, ali znao sam da oni koji ga nasleđuju nisu ni crno ispod njegovog nokta, ipak nisam očekivao krvavi razlaz, ali i to je dokaz koliko je Tito bio sposoban državnik, a oni posle njega nesposobni - kaže Milan objašnjavajući da je u Francusku otišao kao i većina naših, na određeno vreme, ali ostao je do penzije.
- Otišao sam sa porodicom, ali kada sam shvatio da preti opasnost da moja ćerke Tatjana bolje govori francuski od maternjeg jezika, vratio sam se u Grocku. U Grockoj je završila osnovnu školu, a kasnije se vratila i ona u Pariz - kaže Milan.
- Francuska je lepa zemlja, ali za nijansu je ona naša velika, Titova država, bila i lepša i humanija. Ovo danas što imamo na Balkanu je parodija života, čak ne želim ni da komentarišem kako narod živi. Zakleti sam komunista i ponosan sam na to - kaže on.
Ipak, zahvaljujući radu u Francuskoj stekao je lepu kuću i imanje u Grockoj.
- Zauzvrat sam ja mojim kolegama Francuzima pričao koliko je dobro samoupravljanje i koliko je komunizam humanije društvo. Mnogi su me slušali ne verujući, a kada bi došli u ondašnju Titovu Jugoslaviju bili su oduševljeni!
- Moj današnji penzionerski život je na relaciji Srbija - Francuska. Odgovor je jednostavan, moja francuska penzija nije dovoljna za pristojan život u Parizu, ali je za srpske uslove i za ono što imam u rodnoj Grockoj dovoljna. Ne pretiče, ali može od nje da se živi. Ipak, pitam se često šta bi sa mnom bilo da nisam otišao u Pariz, jer ono što primaju srpski penzioneri je ponižavajuće - kaže Milan.