"Na Balkanu smo sanjali isti san"

U saradnji s Arhivom Republike Srpske, Istorijski arhiv Užica upriličio je izložbu arhivskih dokumenata "Mlada Bosna i Sarajevski atentat". Vi ste otvorili izložbu, pa nam recite kako to da nas već 100 godina zaokuplja Sarajevski atentat?

- Podsetio bih na Andrićev roman "Na Drini ćuprija" gde se opisuje generacija mladih koji su kao foto-roboti Mladobosanaca koji su izveli atentat na Franca Ferdinanda. U tom delu romana postoji dirljiva ljubavna priča o dvoje zaljubljenih i mladih koji maštaju da se presele u Ameriku, ali njihovu želju sprečava Sarajevski atentat, te mladić odluči da pređe u Užice i pridruži se srpskoj vojsci. Ona plače i pita šta će biti sa našom Amerikom, a on joj kaže. "Mi ćemo kad sve ovo prođe, ako ostanemo živi, praviti našu Ameriku."

Da li je vama bliska ideja Mladobosanaca?

- Ono što je meni u priči o Mladoj Bosni i Sarajevskom atentatu uvek intimno bilo najbliže to nije ta ideja o tome da smo mi ušli i upisali se u neku svetsku istoriju i tako dalje, nego je to ta ideja emancipacije da mladi ljudi odavde svoje snove i svoju budućnost ne moraju da prave u nekim amerikama, nego da mi ovde pravimo Ameriku. Kad su Grabež, Princip i Čabrinović iz Beograda išli za Sarajevo, oni su u Šapcu prenoćili u hotelu koji se zvao "Amerika". To je san koji je ta generacija ostvarila za potomstvo koje je kasnije došlo.

Šta je bilo sa tim snom?

- Nažalost, taj san se raspao, ali dok je sanjan, bio je lep. U mom zavičaju postojala je fabrika koja se zvala "Princip". U detinjstvu sam mislio da se ona zove po Gavrilu, ali ona se zvala "Slobodan Princip", po čoveku koji je bio Gavrilov brat od strica i koji je poginuo u partizanima. Sa istom željom da mi imamo svoju Ameriku pucao je jedan Princip i borio se drugi Princip, i oni koji su pravili Užičku republiku i koji su poginuli na Kadinjači su ginuli zbog te iste ideje.

Ali kao da smo tu ideju zaboravili...

- Ono što želim da kažem jeste da se, dok gledamo te slike i čitamo te dokumente, makar malo toga setimo.