Ne vraćam se iz raja
Kolumbija, kao zemlja salse, fudbala, lepih žena i priča o opasnim momcima i te kako je privukla pažnju Vladimira Ćuića, koji je profesor engleskog i trener, a igrao je košarku kao internacionalac u Iranu, Kuvajtu...
- Sve te zanimljive priče o Šakiri, Eskobaru, Karlosu Valderami, bile su mi zanimljive i nekako privlačne. Na put u Kolumbiju sam početkom avgusta prošle godine krenuo sam, a kada sam posle samo nekoliko meseci uvideo da život u ovoj predivnoj zemlji ima smisla, pridružile su mi se supruga i ćerkica. Prihvatio sam poziv jednog prijatelja koji živi u gradu Kaliju da predajem engleski u jednoj prestižnoj internacionalnoj školi - priča Vladimir, koji je počeo i da igra košarku za lokalni klub Kali.
Fudbalska pomama
- Ovde se zaista živi za fudbal i ta strast hteli vi to ili ne, pa mogu da kažem da sam i ja zaražen fudbalskim virusom. Bez obzira protiv koga fudbaleri Kalija igraju, vikendom je po pravilu stadion od 48.000 mesta ispunjen do poslednjeg, a jedno mesto je i moje! Navijači haos prave, u smislu da istinski vole i podržavaju klub, a svake nedelje kada je utakmica, to je pravi praznik u gradu.
- Pročulo se da sam se profesionalno bavio košarkom, pa su me pozvali da igram za košarkaški klub Kali! Pošto su treninzi jednom dnevno, u popodnevnim časovima, pre podne radim u školi, popodne treniram, a vikendom igram utakmice - objašnjava ovaj tridesettrogodišnjak.
- Mnogi su puni predrasuda kada je Kolumbija u pitanju. Strance, posebno Evropljane, izuzetno poštuju. Za Srbiju nikada nisu čuli, ne znaju gde je, ali me poštuju kao i kolegu iz Francuske ili Britanije. Iako za njih važi da su opušteni i uživaju u životu, ovde sam uvideo da su vrlo organizovani, temeljni i predani poslu.
Škola u kojoj Vladimir radi je elitna, prva je u Južnoj Americi i nju pohađaju samo deca imućnih roditelja. Osim njega, u školi radi i jedan Francuz, pa su njih dvojica jedini profesori sa neengleskog govornog područja, dok su ostali zaposleni Amerikanci, Britanci i Australijanci...
Po lepoti grad Kali može da se poredi s evropskim metropolama.
- Grad je podeljen na šest zona, na osnovu ekonomskog statusa građana. U zonama pet i šest žive dobrostojeći ljudi, nema kriminala, retko zapali i cigaretu. Dok ona Kolumbija iz filmova može da se vidi na periferiji, u zonama jedan i dva. Tamo nisam išao, droge ima na svakom koraku i velika je nemaština, vladaju narko-bosovi. Veliki broj imućnih ljudi naikada nije napustio svoj deo grada, nikada nije bilo na periferiji. Jednostavno, svako živi svoj život i gleda svoja posla. U tim siromašnim delovima grada, žive oni koji nemaju novca da se školuju i okreću se poslovima s narkoticima. Škola je vrlo cenjena, svi fakultetski obrazovani dobro zarađuju, normalno žive i uglavnom su zaposleni. Iznenadio sam se kada sam saznao da je ovde minimalna plata oko 400 evra, dok visokoobrazovani zarađuju i po nekoliko hiljada evra.
Osim fudbala i narkotika, kolumbijska prestonica je poznata i po lepim ženama...
- Žene su uvek doterane, a Kolumbija je inače centar svetske plastične hirurgije. Zaista je teško videti na ulici damu koja nije uradila nijednu, makar i najmanju estetsku korekciju, a puno je onih koje su prenaglasile svoje obline. Zaista u početku mi je to bilo vrlo čudno, a sada sam na to navikao, a jedina molba upućena je mojoj supruzi, da i nju ne ponese sličan zanos - u šali dodaje Vladimir. Ugovor sa školom ističe sledeće godine, ali će nastojati da ga obnovi i produži, jer mu se u Kolumbiji izuzetno sviđa i ne namerava da se vrati u Srbiju.