Ispovest sa severa: Krvave glave, krici, jauci, polomljene stolice!
Do "juče" sam sa matorim, na zapadu, uz semenke posmatrao miljenike, a danas, prvi put sa društvom, srećan što ću konačno "osetiti" sever.
Lep beogradski dan nije nagoveštavao zlo koje će kasnije uslediti.
Približavajući se stadionu osetio sam pozitivnu energiju. Neverovatnu. Kao nikada do sad.
Smestio sam se sa drugarima u sektor blizu istoka. U jeku priprema koreografije, par minuta pre nego što je trebalo da počne ono zbog čega sam došao, nastaje potpuni haos. Gledam i ne verujem! Dvadesetak "grobara" sa istočne tribine kreće ka severu, naoružani bakljama, kaiševima... Željni provokacije i obračuna.
Pročitajte još:
* Derbi u polumraku, srpski fudbal u totalnom mraku!
* Srpska bruka iz ugla Hrvata!
Organi reda delovali su kao voštane figure. Nemi posmatrači, sa jasnom namerom - da ne rade ništa! Hajde, da ne ispadne da sam "zaražen" crveno-belom bolešću, trgli su se, svesni da ukoliko izostane njihova reakcija može doći do najtragičnijih posledica. Rivali su se povukli, ali "ovi moji" nisu.
Bio sam utučen i uplašen u isto vreme. Došao sam da gledam ljubimce, a oni pognutih glava napuštaju teren. Ulaze u tunel, a meni kroz glavu prolazi "o ne, neće se igrati derbi". Poražavajuće.
Besomučno gađanje policije stolicama i svime što im je palo pod ruku, "delije" nisu bile svesne da osim "murije", povređuju svoje saborce. I, kada se sve stišalo, žandarmi kreću u kontranapad. Sabijaju nas kao sardine. Zašto, ljudi?!
Nešto belo odjednom je počelo da se širi. Kao zaraza! Ma, to je prašina. U sekundi, vrtoglavica. Mislim se, šta mi je ovo trebalo?!
Počeo je fudbal, ali je teško bilo sprati opor ukus sa "početka" predstave. Bilo je na "pola koplja", možda zato i nismo pobedili, ne znam...
U jednu stvar sam uveren - biće mi potrebno vreme da saberem utiske i razmislim da li je život vredan navijačkog rivalstva?
Nije.