Tesni zatvori muče svet (2): Srpska tamnica udobnija od austrijske
Dok reporteri "Vesti" prilaze masivnom ulazu Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici, odlučni da vide kako zatvorenici žive i rade u najstarijoj kaznionici u ovom delu sveta, ne mogu da se otmu utisku kako se iza elegantnih zidova zgrade debelih metar i po, koja duže od vek čuva spoljni svet od ubica, lopova i razbojnika, kriju tajne hiljada nesrećnih sudbina robijaša koji su prošli kroz ovu ustanovu i čija su imena zaboravljena u vihoru istorije.
Na ulazu nas dočekuje Marko Sekulić, upravnik zatvora. Ovaj bivši policajac blagih reči, kojima često pokazuje saosećanje za patnje onih kojima je sloboda privremeno oduzeta, pokazuje nam tamnicu koja je preživela i cara i kralja i komunizam i dva svetska rata.
- Zatvor je izgrađen 1895, pa ove godine obeležavamo 120 godina postojanja. Izgrađen je u doba cara Franje Josifa kao zemaljska kaznionica, a sada je zgrada pod zaštitom kao spomenik kulture. Prvi upravnik zatvora bio je dr Milan Kostić, koji se u to vreme, dok je ovim prostorom vladala Austrougarska, zvanična dokumenta potpisivao ćirilicom - prepričava detalje i istorije ovog kazamata Sekulić.
Iza rešetaka 150 stranih državljana
Trenutno se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici nalazi više od 2.050 robijaša, a kapacitet je 1.700 osuđenika. Zatvorske vlasti su to rešile tako što su deo magacina i ostalih prostorija prepravili u smeštajne prostore. Planira se gradnja novog paviljona za 250 zatvorenika. U ovom zatvoru robija oko 150 stranih državljana, uglavnom zbog šverca droge, teških saobraćajki i trgovine ljudima.
Marija Kuzmanović, načelnik Odeljenja za tretman kažu da se zalažu da oni koji su odležali većinu kazne budu uslovno pušteni, kako bi se smanjio pritisak na smeštaj.
- Zalažemo se da pogotovo stranci budu uslovno pušteni ili prebačeni u svoje zemlje u tamošnje zatvore. To, međutim, sudije koje su im presudile moraju da dozvole. Čak dve trećine zatvorenika piše predloge za uslovno otpuštanje - kaže Kuzmanovićeva.
Reporteri "Vesti" došli su da vide kako u ovom zatvoru žive strani državljani, jer se svi stranci koji su u Srbiji osuđeni nalaze u ovom zatvoru. Tu su Italijani, Makedonci, Bosanci, Hrvati, Austrijanci, Amerikanci. Među njima je i Miro Vujičić iz Austrije, koji je osuđen u ovoj zemlji, ali je tražio da se prebaci u Srbiju i tamo izdržava robiju.
- Živeo sam u Austriji 35 godina. Tamo sam osuđen na sedam godina zatvora. Za svašta sam osuđen, radio sam sve što ima veze sa parama da tako kažem. Iako mi je cela porodica u Austriji, tražio sam da me prebace iz tamošnjeg zatvora u Srbiju, jer su tamo loši uslovi. Već dve godine sam u Sremskoj Mitrovici, a od 2009. do 2013. sam robijao u Austriji - počinje svoju priču za "Vesti" Vujičić.
On objašnjava kako su u Srbiji bolji uslovi za zatvorenike nego u zatvoru Štajn pored grada Krems u Austriji, gde je prethodno robijao.
- Stari je to zatvor, nema kupatila po ćelijama. Imaju jedno zajedničko kupatilo i prvi put kako sam se okupao dobio sam gljivice. Nisam više išao u kupatilo, već smo se prali u ćelijama. U Austriji ti je pravilo ako imaš pare, možeš sve da dobiješ, televiziju, DVD... Pravilo je da se u zatvorskoj kantini može kupiti za samo 50 evra nedeljno, pa moraš da doneseš odluku da li ćeš cigarete ili hranu, tamo nema paketa - opisuje Vujičić robijaške dane u Austriji.
Miro Vujičić objašnjava kao su u Austriji dozvoljene posete dva puta nedeljno, a da je najviše zatvorenika Rumuna, dok je Srba možda pet odsto. Napominje i da ih praktično zatvorske vlasti "legalno" drogiraju.
- Skoro 95 odsto zatvorenika se drogira tabletama koje regularno dobijaju, dok se te tablete u Srbiji krijumčare. Tako te stalno drže smirenog. Dozvoljeni su mobilni telefoni, a do 2018. godine zatvorenici će moći da koriste i internet. Međutim, bili smo zaključani po 23 sata u sobama, u kojima su po trojica zatvorenika. Ovde mi je u Sremskoj Mitrovici ipak bolje - objašnjava Vujičić.
Ranije su u Sremskoj Mitrovici kaznu služili politički disidenti. Danas je drugačije. Ovde robijaju osuđeni za klasična krivična dela. Jedan od njih je i Rilind Oksa iz Udina u Italiji, poreklom sa Kosova.
Pop Peranović pomirio se sa kaznom
Tokom posete zatvoru u Sremskoj Mitrovici i prolaska šetalištima između paviljona dolazimo i do crkve unutar zatvora. U njoj smo sreli sveštenika Branislava Peranovića, osuđenog na 20 godina zatvora zbog ubistva štićenika u Centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti u Jadranskoj Lešnici.
- Rodilo se, valja ga ljuljati - kratko nam je pop Peranović odgovorio kada smo ga pitali kako se oseća u zatvoru.
- U Mitrovici sam već godinu i tri meseca. Osuđen sam na pet godina zatvora pošto su me na prelazu Batrovci uhvatili sa marihuanom. Čekam transport u Italiju, pa se nadam da ću za nekoliko meseci biti prebačen tamo u zatvor do isteka kazne. Imam kontakt sa ambasadom i advokatom, čekam dokumenta za transfer. Ovde radim kao varilac. Ljudi su dobri. Malo žalim što ću ostaviti drugare koje sam upoznao. Dobijam pakete, dolaze mi posete, sve je korektno, a ja samo želim svojoj kući - kaže na čistom srpskom Oksa, dodajući da kada je osuđen nije znao ni reč srpskog, a da je ovde naučio sve, čak i ćirilicu.
Izvoz u Egipat
Ovaj zatvor je praktično svet za sebe. Skoro samodovoljan, većinu potrebnih stvari zatvorenici sami proizvode. Kako kaže upravnik Sekulić organizovali su industrijsku i metalsku proizvodnju, a preko posrednika izvoze proizvode koje naprave u Hrvatsku i uEgipat.
- Imamo farmu sa 800 hektara obradivog zemljišta, 224 krave, 250 ovaca, 600 svinja, 25 konja lipicanera i pse tragače specijalno obučene da pronađu drogu i mobilne telefone kod posetilaca. U pitanju su belgijski malino ovčari i nemački vučjaci - objašnjava Nebojša Draganović, zamenik upravnika zatvora.
Dok šetamo među visokim zidinama zatvora dolazimo i do Dimitra Dimitrieva iz Đevđelije u Makedoniji. On je osuđen na tri godine i 10 meseci zatvora, nakon što je na graničnom prelazu Preševo uhvaćen sa marihuanom. U zatvoru se nalazi godinu dana.
- Pao sam na srpsku Novu godinu 2014. godine. U Vranju sam napravio nagodbu sa tužiocem i prebačen sam u Sremsku Mitrovicu. Šta da vam kažem, uslovi su dobri, zatvorenici su me prihvatili, ne osećam se kao stranac. Tražim prelazak u zatvor u Makedoniji da bih bio bliže ženi i deci. Oni mi dolaze u posetu svakog drugog meseca. Čujemo se i telefonom, stižu mi paketi i pisma. Ali dok se ne srede papiri biću ovde. Tražio sam da radim i to mi je omogućeno, pa sam obavljam poslove održavanja i radim u elektro-odeljenju - kaže Dimitriev.
Droga u prezervativu
Dugi zatvorenički dani daju robijašima puno vremena za razmišljanje o najčudnijim načinima kojima se prevashodno droga krijumčari u zatvor.
- Imali smo slučaj kad su se poljubili muž i žena tokom posete, a ona mu je tako prebacila prezervativ u kojem je bila droga. Komandiru je bilo čudno da prvo on priča, a ona ćuti, da bi posle poljupca on zaćutao, a ona pričala. Tako smo otkrili drogu. Jednom prilikom smo u vagini žene koja je došla u posetu suprugu u zatvor našli 29 suboteks tableta. Sve što može da im padne na pamet, oni iskoriste kako bi prokrijumčarili drogu. Neki načini su toliko užasni, da ne mogu ni da pričam o njima - kaže upravnik Sekulić.
Prolazeći između zatvorskih paviljona pokrivenih sremskim nebom koje je robijašima kao prozor u svet, upravnik Sekulić objašnjava kako se došlo na ideju da ovaj zatvor bude sagrađen.
- Do 1895. godine u Austrougarskoj bio je takozvani ćelijski tip zatvora. To znači da su robijaši bili po ceo dan u ćelijama, što je mnogo uticalo na njihovu psihu. Došlo se na ideju da se humanizuje izdržavanje kazne, a car Franjo Josif sa tadašnjim banom grofom Dragutinom Kuen Hedervarijem inicirao izgradnju. Mi se trudimo da zatvorenicima omogućimo što normalniji život. Imaju osnovno i srednje obrazovanje u zatvoru, za varioce, sklapanje nameštaja, pekare ili uzgajanje voća i povrća u plastenicima. Činimo sve što možemo da humanizujemo njihov boravak i spremimo ih za izlazak, jer uvek postoji opasnost od takozvanog straha od slobode - objašnjava Sekulić.
Taj osećaj teskobe stvara se kod zatvorenika pre izlaska, kada ne znaju šta ih čeka.
- Imali smo zatvorenika osuđenog za ubistvo osobe koja mu je dugovala novac. Bio je običan čovek, međutim, ta osoba je na razne načine odugovlačila vraćanje duga i on je na kraju pukao i ubio ga. Osuđen je i poslat u Sremsku Mitrovicu. Tokom godina robijanja rasturila mu se porodica, žena je otišla svojim putem, deca svojim. Nekoliko nedelja pred puštanje došao je kod mene i pitao: "Čemu ja da se vratim". Pokušao sam koliko mogu da ga utešim, da mu dam nadu. Međutim, ništa nije pomoglo, posle nekoliko dana se obesio u svojoj ćeliji - opisuje Sekulić teskobne trenutke i životne prekretnice sa kojima se zatvorenici suočavaju.
Vreme koje su pojeli skakavci
Zatvor u Sremskoj Mitrovici imao je burnu istoriju. Tokom Prvog svetskog rata u njemu je bio logor za srpske civile i zarobljene vojnike iz Srbije. Tokom Drugog svetskog rata bio je ustaški sabirni logor i mučilište. U njemu su robijali Oskar Davičo, Rodoljub Čolaković, Milovan Đilas. Među zidinama ovog kazamata vreme je provodio i nalazio inspiraciju pisac Borislav Pekić, kada je i počeo da piše knjigu "Godine koje su pojeli skakavci".
Poseta reportera "Vesti" završava se u hotelu Srem u sklopu zatvora. Ovaj hotel je u fazi završnih radova i imaće 11 soba koje su prevashodno namenjene porodicama robijaša koje dolaze u posetu. Dok smo izlazili, nismo mogli da sakrijemo nelagodu od pogleda zatvorenika koji čekaju dan kada će se vrata kroz koja tako lagodno prolazimo biti otvorena za njih.
Andrić gost zatvorskog hotela
Za zaposlene u KPZ Sremska Mitrovica tokom decenija napravljen je hotelski kompleks Dubravka u Baškim Vodama u Hrvatskoj i hotel Moravica u Sokobanji, gde je jedno vreme boravio naš nobelovac Ivo Andrić. Baš na tom mestu počeo je da piše najpoznatije delo "Na Drini ćuprija".