Lutrija za školovanje

Kada je iz rodnog Negotina došao u Beograd na dalje školovanje, upoznao je neke članove Beogradskog pevačkog društva koje je odmah primetilo i da divno peva, pa ga je oberučke primilo u hor. Na skupštini Društva 1879. godine odlučeno je da se mladi muzičar pošalje na studije muzike u Minhen. Ali, gde naći novac?

Nekom je palo na pamet lepo, veliko i skupoceno ogledalo koje je Društvu poklonio jedan dobrostojeći ljubitelj muzike, Branko Jovanović. Odmah je priređena zabava sa lutrijom u kojoj je ogledalo bilo glavna nagrada. Stevan Mokranjac je mogao na put.

Najlepše godine on je posvetio Beogradskom pevačkom društvu i kao horovođa. Sve njegove rukoveti su uglavnom nastale uoči novogodišnjih praznika, jer je Društvo tada priređivalo tradicionalni koncert.

Jednom ga je supruga ostavila u radnoj sobi nad notama i otišla na spavanje. Oko ponoći se trgla iz sna, kad ono, muža nigde. Pojavio se Mokranjac tek pred zoru i veselo objasnio: - Eh, Mico, čuo sam svirače u kafani ispod nas gde sviraju čoček, pa sam malo sišao. I da vidiš, zabeležim ti ja nekoliko pesama...

Stevan Mokranjac je radio i kao profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Zaljubljen u muziku, nikako nije hteo da propusti gostovanje čuvenog pijaniste Artura Rubinštajna u Beču 1894. godine. Zatražio je odsustvo i seo na voz, ali se zadržao nekoliko dana duže. Po povratku ga je direktor škole izribao zbog toga. Ljutit, kompozitor je dao otkaz i odbrusio:
- Gospodine, Rubinštajn je jedan, a gimnazija ima svuda!

Zgranuti direktor jedva ga je smirio i umolio da povuče otkaz. Iste godine Beogradsko pevačko društvo je gostovalo u Solunu. Mokranjac je u program uvrstio i bugarske narodne pesme. Posle koncerta, predsednik Društva upitao je jednog gosta iz publike šta misli, kako pevaju Srbi.

- Ah, hubavo! Šte srceto da mi iskoči - reče jedan profesor muzike iz Bugarske.